Video igre i deca: Vodič za roditelje
Kako da stvorite pozitivno i bezbedno okruženje za svoje dete u svetu video igara.
- Srpski
- English
Učenje, kreativnost, povezivanje – video igre pružaju neverovatne mogućnosti za decu svih uzrasta (pa i za odrasle). Međutim, roditeljima često nije lako da se snađu kada je reč o video igrama i njihovom uticaju na decu. Koje igre odabrati? Koliko vremena pred ekranom je prihvatljivo? Koji su rizici?
Razgovarali smo sa stručnjakom za video igre, profesorom Danijelom Džonsonom iz Australijskog istraživačkog centra za izuzetnost za decu u digitalnom svetu (Australian Research Council Centre of Excellence for the Digital Child), kako bismo odgovorili na ova pitanja i pomogli Vam da donosite informisane odluke o onome što je najbolje za Vašu porodicu.
Kako roditelji mogu najbolje da se uključe u svet video igara svoje dece?
Jedna od najvažnijih stvari koju savetujemo roditeljima jeste: igrajte video igre zajedno sa svojom decom. Sedite pored njih i dozvolite im da Vas nauče kako se igra. Neka oni budu stručnjaci koji Vas vode. Dozvolite im da uživaju dok Vas uvode u svoje svetove.
Iz razgovora sa roditeljima saznajemo da se njihov doživljaj situacije često promeni kada počnu ovo da praktikuju — jer tada mogu da imaju mnogo otvoreniji razgovor sa decom o video igrama.
Uključivanjem u ovu aktivnost, Vi deci šaljete poruku da želite da razumete njihovo interesovanje odnosno hobi, i da u tome vidite vrednost. Na taj način ćete osigurati da Vas deca, kada se povede razgovor na temu vremena provedenog uz video igre, neće doživljavati kao nekoga ko „jednostavno ništa ne razume“. Kada dete oseti da Vi zaista razumete, i kada mu kažete: „Igrao/la si danas nekoliko sati, to je verovatno dovoljno“, to će imati mnogo veći efekat nego da uđete u razgovor i kažete nešto što će zvučati kao da ste rekli: „Zašto se baviš tom glupošću, to je gubljenje vremena“.
Deca intuitivno znaju da to nije gubljenje vremena. I kada im neko kaže da je stvar koju vole gubljenje vremena, mogu se osetiti odbačeno ili neshvaćeno.
Izgradnja zajedničkog razumevanja omogućava Vam da vodite mnogo otvorenije razgovore o tome šta je prikladno igrati, kada je vreme za igranje, i sa kim je u redu igrati.
„Sedite i dozvolite im da Vas nauče kako se igraju video igre. Neka oni budu stručnjaci koji Vas vode. Pustite ih da uživaju dok Vas uvode u svoj svet.”
Koje su potencijalne prednosti video igara za decu i adolescente?
Sve nas obično privlače aktivnosti koje zadovoljavaju naše potrebe za kompetencijom, autonomijom i povezanošću. A video igre, kada su dobro osmišljene, izuzetno efikasno zadovoljavaju te potrebe.
Učenje i kreativnost
Video igre imaju jasne prednosti kada je u pitanju učenje – kako spontano učenje, tako i strukturirano, usmereno učenje koje se dešava tokom igranja. Osim toga, razne vrste video igara nude velike mogućnosti za razvijanje kreativnosti – od onih u kojima sami dizajnirate i gradite kuću, pa do one vrste kreativnosti koja je potrebna za rešavanje složenih zagonetki.
Sproveli smo istraživanje sa odraslima u kojem smo uporedili moždanu aktivnost tokom rešavanja standardnih kognitivnih testova (sa Univerziteta u Kembridžu) i tokom igranja video igara. Otkrili smo da su teži nivoi u video igrama povezani sa sličnim nivoom moždane aktivnosti kao i prilikom rešavanja težih kognitivnih testova. Ukratko, igranje video igara podrazumeva visok nivo angažovanosti i kognitivne aktivnosti.
Prevazilaženje izazova
Uopšteno govoreći, tokom odrastanja i kroz ceo život, veoma je korisno izlagati se izazovima, raditi teške stvari i suočavati se sa nečim za šta misliš da ne možeš da postigneš. Video igre su odlične u pružanju takvih izazova i sve je više dokaza koji potvrđuju da kroz to deca jačaju otpornost i sposobnost prilagođavanja. Tako uče da nešto isprobaju, i da, kada ne uspeju, pokušaju ponovo.
Povezivanje sa drugima
Igre su odlične za povezivanje sa drugima. Ljudi koji igraju zajedno grade stvarne društvene veze. Čak i kada se sve dešava isključivo onlajn i kada se kontakti ne ostvaruju uživo, bliskost koja se stvara i društveni kapital koji se gradi su veoma stvarni i dragoceni. To se ne razlikuje od prijateljstava koja nastaju kroz ragbi, netbol, časove plesa ili dramske sekcije. Veliki broj istraživanja to iznova potvrđuje – igranje sa drugima nam omogućava da se povežemo sa velikim brojem različitih ljudi, da proširimo mrežu naših poznanstava, ali i da produbimo i ojačamo veze sa onima koji su nam bliski.
„Učimo da nešto probamo i kada ne uspemo, da pokušamo ponovo.”
Koji su neki od rizika povezanih sa video igrama, a koje bi roditelji trebalo da znaju?
Znajte sa kim se vaše dete igra
Važno je da razmišljamo o tome sa kim naša deca igraju. Koga sreću na internetu? Koliko su svesni toga koje informacije treba, a koje ne treba da dele sa nepoznatim osobama na mreži – čak i sa onima za koje misle da ih poznaju?
Postoje neki ljudi sa veoma lošim namerama u tom svetu, ali postoji i mnogo načina da se protiv toga borimo. Na primer, kao roditelj možete koristiti podešavanja u samoj igri kako biste isključili mogućnost povezivanja sa nepoznatim osobama.
Mnogo je lakše ako Vaše dete ima osećaj da razumete detetovu strast prema video igrama. Ako je tako, možete detetu reći nešto poput: „Razumem te. Znam da želiš da igraš i to mi ima smisla, ali, hajde da se postaramo da igraš na platformi gde su i druga deca iz tvoje škole, a ne tamo gde su ljudi koje ne poznajemo ili koji su mnogo stariji od tebe.”
Naglašavajući važnost izgradnje poverenja kada su video igre u pitanju, izuzetno je važno da Vaše dete zna da može da Vam se obrati ako se desi nešto zabrinjavajuće ili neprijatno. Želimo da izbegnemo situaciju u kojoj se dete plaši da će „upasti u nevolju” ili da će mu biti zabranjeno igranje ako Vam se poveri.
Nezdrav pristup video igrama
Radije izbegavam termine poput „zavisnosti”, jer smatram da nisu nužno prikladni u ovom kontekstu, a, takođe, mislim da taj izraz često izaziva nepotrebnu zabrinutost. Međutim, nema sumnje da je moguće razviti nezdrav odnos sa video igrama (iako kod manjeg broja igrača).
Istraživanja su pokazala da je veća verovatnoća da se razvije nezdrav odnos prema video igrama kada druge sfere života nisu uravnotežene. Ako dete oseća nedostatak kompetencije ili autonomije, ili se ne oseća povezano sa drugima u školi ili nekoj drugoj oblasti života, rezultat toga može biti nezdrav odnos prema video igrama (gde se ti nedostaci nadoknađuju).
Srećom, to nam daje i nagoveštaj rešenja kada smo zabrinuti da dete igra video igre na način koji može biti nezdrav. Pomalo kontraintuitivno, rešenje nije pokušaj da se video igre uklone iz detetovog života. Zapravo, ako su video igre jedino mesto gde dete zadovoljava svoje potrebe, najgore što možete učiniti jeste da mu to uskratite. Umesto toga, potrebno je potražiti načine da se detetove potrebe zadovolje i kroz druge sfere života. Ohrabrite ih da isprobaju neke aktivnosti na otvorenom ili da provode više vremena sa prijateljima koji imaju različite hobije. Ono što je važno jeste da se izgrade druge rutine pored video igara.
Nevidljivi (tamni) obrasci
Postoje neetičke dizajnerske tehnike koje se ponekad nazivaju „tamni obrasci” (ili obmanjujući obrasci), a koje podstiču korisnika da uradi nešto što inače ne bi uradio – na primer, da potroši više novca. Takav dizajn može biti problematičan, pa bi roditelji trebalo da pokušaju da „otvore oči” svojoj deci u odnosu na ovakve manipulacije. Na primer, to mogu biti lažni popusti koji stvaraju osećaj hitnosti da se nešto kupi ili sistemi popusta koji podstiču korisnika da kupi više nego što mu je potrebno.
Pokušajte da se uključite u ono što Vaša deca igraju. Ako igra sadrži ovakve elemente, pokušajte da ih usmerite ka drugim igrama ili da otvoreno razgovarate o onome što primećujete.
Učite ih o ovim tehnikama, kako bi mogli da ih prepoznaju i odupru im se. Štaviše, sposobnost da prepoznaju ovakve obrasce pomoći će im i u drugim oblastima života.
Toksične zajednice
Zajednice koje se formiraju oko nekih video igara mogu biti problematične (odnosno „toksične”) i mogu uključivati pojave poput digitalnog nasilja, rasizma, homofobije i mizoginije.
Iako se ulaže veliki trud u borbu protiv ovakvih pojava, trenutno postoje određene igre koje su poznate po toksičnim zajednicama.
Zato je važno da roditelji budu svesni u kakvim zajednicama njihovo dete učestvuje dok igra i da razmisle da li je to okruženje kojem žele da njihovo dete bude redovno izloženo. Razgovarajte sa detetom o tome šta je prihvatljivo ponašanje, a šta nije, kada treba reagovati u tuđe ime ili kada je najbolje napustiti razgovor ili igru.
Video igre i nasilje
Kada govorimo o nasilju i agresiji u video-igrama, važno je razmotriti tematski sadržaj igara i proceniti da li su one primerene za dete u određenoj fazi razvoja. Starosne oznake i onlajn recenzije drugih roditelja mogu biti veoma korisne pri odlučivanju o tome koja igra jeste, a koja nije odgovarajuća. Igranje zajedno sa detetom može vam pomoći da bolje razumete šta nova igra podrazumeva.
Takođe je važno istaći da je trenutni naučni konsenzus da video-igre ne dovode do agresivnog ili nasilnog ponašanja u stvarnom životu. Iako su tokom godina često bile predmet negativne pažnje, izveštaj iz 2020. godine objedinio je rezultate 28 studija na ovu temu i pokazao da su dugoročni efekti nasilja u video-igrama na agresivnost mladih gotovo nepostojeći.
Mnogi roditelji brinu koliko vremena njihova deca provode igrajući video igre. Koji je Vaš savet?
Odgovarajuća količina vremena za igranje video igara zavisi od mnogo faktora. Ako je dete usred školske godine i ima mnogo domaćih zadataka za sutra, onda dete ne treba ni minut da provede na video igrama. Ukoliko je u toku školski raspust, a dete je juče bilo na plaži, a sutra ide u muzej – onda je možda duže igranje u toku današnjeg dana sasvim u redu. Količina vremena, takođe, zavisi od deteta. Zavisi od toga šta igra. Zavisi od toga sa kim igra.
Mislim da je razlika između zdravog odraslog igrača i deteta u tome što dete možda još uvek nije razvilo emocionalne veštine samoregulacije koje će mu pomoći da prepozna problem i kaže sebi: „Oh, ovo više nije zabavno. Sada osećam više frustracije nego radosti. Sada bi bilo dobro da napravim pauzu.” Naravno, čak ni odrasli igrači ne uspevaju uvek da prepoznaju takav trenutak!
Obratite pažnju na to kod dece i pokušajte da im pomognete da nauče znake kada su se dovoljno igrali, kada bi bilo bolje da prošetaju pola sata ili urade nešto drugo kako bi odvratili misli i resetovali energiju.
Zanimljivo je da postoje dobra istraživanja koja pokazuju da pravljenje kratke pauze može zaista poboljšati performanse u video igri, pa to može da bude dobara tema za razgovor sa Vašim detetom.
Šire gledano, može biti veoma korisno razgovarati sa decom o tome kako svi moramo da naučimo da upravljamo svojim iskustvom korišćenja tehnologije (bilo da su u pitanju telefoni, igre, društvene mreže, itd). Razmislite o tome da ispričate detetu i o izazovima sa kojima se i sami suočavate na temu korišćenja digitalnih tehnologija – šta Vam je pomoglo, a šta nije, i koje su šire koristi uravnoteženog pristupa.
Imate li neki savet za roditelje mlađe dece o tome kako da započnu iskustvo sa video igrama?
Sistemi ocenjivanja sadržaja mogu biti veoma korisni, ali problem je što mnogo sadržaja na onlajn prodavnicama nema mehanizam ocenjivanja.
Ipak, drugi roditelji su već prošli tim putem i postoje odlične zajednice i forumi gde ljudi ističu prednosti i mane različitih igara, u stilu: „Ova igra je prilično dobra za igranje sa drugima, ali ima dosta elemenata za monetizaciju na koje treba obratiti pažnju.”
Druga važna stvar je da se upoznate sa kontrolama i opcijama unutar igre koje kao roditelj možete uključiti ili isključiti. Na primer, možda možete isključiti mogućnost povezivanja sa nepoznatim osobama ili podesiti da svaki zahtev za prijateljstvo mora prvo da dođe do Vas, umesto da ide direktno detetu.
„Da ponovim, zaista bih ohrabrio roditelje da se uključe u ono što njihova deca igraju. Ne kažem da roditelj treba da bude prisutan svakog minuta dok dete igra. Ali, ako odigrate prvi sat igre zajedno sa detetom, znaćete šta se u toj igri nalazi, videćete kako dete reaguje na nju i moći ćete da odlučite koji je najbolji pristup.”
Šta mislite da bi gejming industrija mogla da popravi?
Mislim da bi ti „tamni” ili obmanjujući dizajnerski elementi trebalo da budu predment pažnje i ozbiljno razmotreni.
Da li su takvi elementi ikada prikladni? Ako jesu, za koju starosnu grupu bi bili prikladni? Verujem da se svi možemo složiti da nije prikladno da petogodišnje dete igra igru u kojoj lik sugeriše da pita roditelja za novac kako bi nešto kupilo u igri.
Bilo bi sjajno kada bi prodavnice aplikacija imale posebno proverenu sekciju u kojoj roditelji i deca mogu da biraju igre za koje je potvrđeno da ne sadrže problematične elemente. Ili da postoji korisniji sistem ocenjivanja – koji bi omogućio ne samo sistem prepoznavanja da li igra sadrži nasljie, već i da li, na primer, sadrži mehanizme monetizacije koji podstiču dete da troši novac, ili da li omogućava povezivanje sa ljudima širom sveta bez stvarnog znanja o tome ko su oni.
Informacije poput ovih su neophodne kako bismo zaista mogli da se suočimo sa rizicima o kojima smo govorili.
Profesor Danijel Džonson je glavni istraživač u Centru za izuzetnost za decu u digitalnom svetu Australijskog istraživačkog saveta i vodi Laboratoriju za istraživanje igara i dizajn interakcije na Tehnološkom univerzitetu Kvinslenda u Australiji.
Za više saveta pročitajte i Digitalni kompas za roditelje, UNICEF publikaciju namenjenu roditeljima i drugim zakonskim zastupnicima dece starijeg osnovnoškolskog uzrasta, kao i svima koji su uključeni u njihovo vaspitanje i obrazovanje, a čiji je cilj da olakša suočavanje sa izazovima digitalnog roditeljstva i snalaženje dece u digitalnom prostoru.
