Zajedno - na istoj smo strani
Mentalno zdravlje i blagostanje dece i mladih u Srbiji
- Srpski
- English
Aranđelovac, septembar 2024 – „Priča o mentalnom zdravlju nije sramota. Pričajte o sebi, pričajte o onome što vam treba, o onome kako ste vi osećate. Meni je to pomoglo, ja sam sigurna da će pomoći i vama” sa osmehom i samopouzdanjem nam priča dvadesetdvogodišnja Milica.
Ona danas živi u Beogradu, studira Fakultet dramskih umetnosti na katedri za menadžment i produkciju pozorišta, radija i kulture. Slobodno vreme provodi sa prijateljima, u pozorištu, čitajući knjige. Milica, međutim, nije uvek bila nasmejana i samouverena. Kao dete iskusila je prve probleme sa mentalnim zdravljem. Svoju priču deli sa nama jer želi da mladi koji imaju iste probleme znaju da nisu jedini, da nisu sami, i da podrška i pomoć postoje.
„Moji roditelji su se razveli 2009. godine kada sam imala šest godina, i od tada živimo mama, sestra i ja. To je bio jedan jako buran period i mogu da kažem da su ti prvi tragovi nesigurnosti i strahova počeli da se javljaju tada. Imala sam strah da me neko ne ostavi, da imam ljubav svojih najbližih, roditelja, sestre” objašnjava.
Milica je pre toga bila pričljivo i živahno dete, seća se njena mama Tatijana, vaspitačica u jednom aranđelovačkom vrtiću.
„Ona se tog momenta potpuno promenila. Počelo je povlačenje, nije više bila tako probojna, ni prodorna“ kaže.
I kasnije, tokom odrastanja, Milici je svaka promena donosila novi strah.
„Nekako sam spas pronalazila u školi jer sam mislila da sam za druge stvari nesavršena, i da na neki način ne vredim. Jedino što je bila moja validacija, u toj maloj glavi sa sedam godina, je bila petica u školi” objašnjava Milica.
Tinejdžerski dani bili su još teži. Prva godina srednje škole donela je nove nesigurnosti i strahove.
„Jednostavno se nisam pronašla u matematičkom smeru, ocene su mi bile malo lošije, i to je sve toliko burno uticalo na mene. Nisam se družila ni sa kim“ kaže Milica.
Emotivna nelagodnost ubrzo je počela da se manifestuje i na fizičko zdravlje. Nije mogla da jede. Plakala je često i kod kuće i na javnim mestima. Krila je kako se oseća i od porodice i od prijatelja.
„Mama je to primetila. Sećam se da smo sele i da me je pitala - šta ti se dešava i šta hoćeš da uradim za tebe? To je bio taj okidač, prvi put sam ispričala šta mi je ležalo na duši, i mama, kao i svaka mama, odmah je znala šta treba da uradi” priča Milica.
Mama joj je pomogla da se prebaci u drugo odeljenje i pronađe stručnu pomoć.
„Bitnije je priviti svoje dete ovde na grudi, da se oseća sigurno, da ga čvrsto zagrlite, da ono zna da ste mu vi baza, da ste mu stanica, da ste ga zaštitili. Svaki roditelj mora da osluškuje svoje dete, koliko god dece imao. Jednostavno morate znati taj pogled, taj osmeh, da li ima osmeha, da li ga nema. Po meni je to roditeljstvo, i ne treba bežati od problema” objašnjava Tatijana.
Mladi često ne znaju da prepoznaju trenutak kada da potraže pomoć. Stide se. Plaše se osude i diskriminacije. Iz ličnog iskustva, ali i slušajući svoje vršnjake, Milica tvrdi da je mladima više nego ikada potrebna podrška jer se o mentalnom zdravlju malo zna i govori, i u javnosti i u porodici.
„Period fakulteta, odvajanje od porodice, početak samostalnog života menja naš identitet i našu ličnost, i zahteva od nas dosta odricanja, odgovornosti i preuzimanja inicijative. To su velike promene za svakog od nas, naročito u ovim godinama. Vidim koliko mladi gube taj kompas i smatram da bi priča o mentalnom zdravlju trebala da se podigne na mnogo veći nivo” kaže.
Takođe, mladima su, osim lako dostupnih informacija o mentalnom zdravlju potrebne i besplatne usluge podrške na lokalnom nivou.
Zato UNICEF, kroz „Program mentalnog zdravlja i psihosocijalne podrške” (MZPSP), sa partnerskim organizacijama i kroz podršku Vladi Srbije radi na poboljšanju mentalnog blagostanja dece i mladih. Kontinuirani napori usmereni su na stvaranje uslova za pružanje usluga mentalnog zdravlja bez stigmatizacije, kroz unapređenje međusektorske saradnje i jačanje kapaciteta stručnjaka. Razvijaju se inovativne usluge u zajednici i podiže svest među mladima, kako bi shvatili da su problemi mentalnog zdravlja uobičajeni i da se mogu efikasno lečiti. Na taj način, normalizuje se traženje pomoći i briga o mentalnom zdravlju.
„Jako je bitno da mladima budu dostupni psihoterapeuti, radionice, savetovališta. Verovatno postoji gomila dece koja bi otišla i otvorila bi se. Pretpostavljam da ih tišti tu svašta nešto” smatra Tatijana.
Mentalno zdravlje mladih može uticati na njihovu budućnost, druženje, učenje, donošenje životnih odluka i zato bi trebalo da bude prioritet u društvu, smatra Milica, i poziva mlade da potraže ruku podrške od porodice, prijatelja, nadležnih institucija.
„Danas se osećam super, danas sam dobro. Shvatam šta je to što je dobro za mene i trudim se da idem tim putem. To je moja dalje obrazovanje, usavršavanje u nekom ličnom smislu. Imam veliki krug prijatelja koji su mi ogromna podrška. Pozorište je nešto što me je takođe nateralo da upoznam sebe” ponosno kaže Milica.
