Kada udružimo snage – deca napreduju

Čačak, mart 2026 - „PORI program je učinio da mi dobijemo veliku moralnu podršku, snagu da se borimo sa razvojnim smetnjama kod naše dece Petra i Aleksandra. Uči nas kako da bolje funkcionišemo i kako će dete mnogo bolje da napreduje u svom prirodnom okruženju“, priča nam Svetlana, kako sama ističe „srećna mama troje dece“ - trinaestogodišnje Jovane i petogodišnjih blizanaca Aleksandra i Petra.

Svetlana svoju priču počinje prisećanjem kako su pre pet godina, ona i suprug Goran, bezbrižno čekali prinove. Iako je blizanačka trudnoća bila uredna, a bebe zdrave i napredne, na početku osmog meseca hitno je porođena carskim rezom zbog povišenog pritiska.

„Oni su ostali bez kiseonika 4-5 minuta, imali su krvarenje na mozgu prvog stepena i to se tretira kao moždani udar. Sa nekih mesec-dva kada su bili bebice, oni su imali problema sa hipertonijom, hipotonijom. Obratili smo se odmah fizioterapeutu, specijalisti fizikalne medicine“, objašnjava Svetlana.

U isto vreme shvataju i da Aleksandar ima problem sa vidom nakon čega mu lekari dijagnostikuju nistagmus i urođenu kataraktu. I tu problemima nije kraj.

PORI, odnosno program „Porodično orjentisane rane intervencije“, koji u Srbiji sprovodi UNICEF sa nadležnim ministarstvima, podrazumeva podršku porodicama dece do 6 godina koja imaju razvojne teškoće. Ta podrška se, osim u Razvojnom savetovalištu u okviru domova zdravlja, pruža i u kućnom okruženju i vrtiću.

UNICEF sada radi na širenju PORI usluga u druge manje opštine na nivou okruga, a kroz program „PRO - Lokalno upravljanje za ljude i prirodu” koji zajednički sprovode agencije Ujedinjenih nacija u Srbiji - UNOPS, UNICEF, UNFPA i UNEP, u saradnji sa Vladom Republike Srbije i uz finansijsku podršku Vlade Švajcarske. Kako bi se postigli najbolji rezultati PORI programa ključna je intersektorska saradnja. Zato Razvojna savetovališta, predškolske ustanove, sistem socijalne zaštite i porodice zajedno rade na tome da se razvojni rizici i poteškoće na vreme prepoznaju, ublaže ili prevaziđu pre polaska deteta u školu.

„Ovde su roditelji partneri i uključeni su u celokupan proces rada. Mi prvo zajedno definišemo ciljeve koji su zaista specifični za njih i onda zajednički radimo. Šta mi ovim uključivanjem roditelja dobijamo, da taj neki tretman više nije ograničen na rad sa terapeutom, logopedom, defektologom u institucijama, nego da se stvari koje se rade prenose kući, i kod kuće oni dobijaju jasne smernice šta treba da se radi sa detetom, i onda u stvari imamo jednu kontinuiranu podršku“, objašnjava Jasmina Kandić Šipetić, psihoterapeut i koordinator PORI tima u Čačku. Kao primarni pružalac usluga već dve godine pruža podršku porodici Glišović.   

Svetlana, Goran i dečaci jednom nedeljno dolaze kod Jasmine u Razvojno savetovalište, a i ona često ide kod njih u kućne posete.

„Uvek imamo ciljeve koje postavljamo zajedno i ti ciljevi se prave u odnosu na to kako mi kao roditelji vidimo našu decu, odnosno da li su oni sad sposobni za taj naš postavljeni cilj“, objašnjava Svetlana. Za nju je jedan od većih uspeha bio taj što su Aleksandar i Petar krenuli u vrtić. 

​„Jednom u dva meseca imamo sastanak gde učestvujemo svi - i Jasmina naša iz PORI tima, tu je stručna služba vrtića, tu su vaspitačice koje su pola dana sa mojom decom, a i lični asistent koji je uvek nekako tu iza Aleksandra i Petra da ih nadgleda, da ih bolje nauči i svi razmenjujemo mišljenja“, kaže.

Dečaci su sada, zahvaljujući zajedničkim naporima svih u PORI timu, prešli u stariju vrtićku grupu.

„Pojavile su se reči, sedenje za stolom, učestvovanje u zajedničkim obrocima, praćenje tog nekog ritma koji oni imaju u vrtiću, da se spava, da jedu sa drugom decom“, svedoči uspehu i Jasmina. 

Promene na bolje kod Aleksandra i Petra se vide svakodnevno. Tata Goran trenutno najviše vremena provodi sa njima jer je na produženom porodiljskom bolovanju.

„Naša deca nisu bila funkcionalna, u smislu da smo ih hranili, oblačili. Oni su postepeno, uz pomoć PORI-ja sada funkcionalni, sami jedu,  počele su neke reči. Ogroman je skok u tom nekom napretku, mentalnom i fizičkom. Radimo konkretno sada na oblačenju, pokušavamo da skinemo pelene, radimo na toj nekoj finoj motorici i imamo logopedske vežbe koje mi radimo sa njima“, kaže Goran. 

U međuvremenu, i Aleksandru se popravio vid posle dve operacije. Sada se bolje snalazi u prostoru, više se igra sa igračkama i drugarima u vrtiću.

„Najviše promena imamo kod Petra koji je od dečaka sa praznim pogledom došao do dečaka koji ima bistar pogled, okreće se ka nama. Nije smeo da pipne ništa što je mekano, što je tvrdo, nije hteo da zagrize keks, sada žvaće meso“, kaže Svetlana. 

I trinaestogodišnja sestra Jovana svakodnevno učestvuje u porodičnim  aktivnostima sa braćom. Vežba sa njima dnevne rutine i pomaže im da savladaju nove veštine i ciljeve koje su postavili sa Jasminom.

„Bacamo zajedno loptice, učim ih da crtaju, pišu, da govore. Plešemo, slušamo muziku. Idemo u parkić zajedno, tu se igramo, svi smo uključeni, 24/7. Dosta su samostalniji što se tiče, na primer, doručkovanja, sami sednu za stolicu i jedu, samo im postavimo hranu“, objašnjava.

Ova porodica je i pored brojnih dugogodišnjih izazova i briga srećna i nasmejana. To je delom uspeh i PORI tima koji pomaže roditeljima da održe samopouzdanje i emotivnu stabilnost.

„Pošto je jako naporno ovo što mi kao roditelji radimo sa decom koja imaju razvojne poteškoće, dolazimo u pojedinim trenucima do psihičkog pada, u tim trenucima mi pozovemo PORI“, kaže Goran. Za Svetlanu je edukativna, moralna, organizaciona, i svaka druga podrška Jasmine i celog tima, dragocena.  

Danas, u 80% okruga u Srbiji, deca sa razvojnim rizicima ostvaruju bolje razvojne ishode upravo zahvaljujući ovoj podršci. Jasminino bogato iskustvo u radu sa decom i porodicama to potvrđuje.

„Pravovremenim radom i uključivanjem u tretmane i u PORI, možemo puno stvari da popravimo. U praksi se zaista vidi da kada se svi angažujemo i kad svi radimo, sva deca napreduju“, tvrdi Jasmina.