Uz zajedničku igru, deca stvaraju najbolji ritam

Beograd - Kada devetogodišnjeg Andreja Anđelkovića pitate šta najviše voli, bez oklevanja reći će – fudbal. Odmah potom nabrojaće sve igrače svog omiljenog tima.  

„Volim fudbal, zato što igrači daju gol”, objašnjava Andrej i visoko podiže ruke, kao golgeter. Andrej često sa mamom i tatom igra fudbal. Razume se, mama i tata su golmani, on daje golove. 

Andrej je završio prvi razred osnovne škole „Desanka Maksimović“ u Beogradu. Posle škole, sa roditeljima često ide na obližnje igralište.  

„Ljuljaška mi je omiljena i tobogan”, kaže Andrej. Ali u parkiću, nije mogao da se igra bez pomoći mame ili tate. 

„Andrej ima poteškoće sa hodom, jer je dete sa smetnjama u razvoju i invaliditetom. Sa njegovih deset meseci su primetili da ne može da hoda, kad smo bili u (Institutu za) majku i dete. Tamo smo bili od njegovog trinaestog dana i onda je krenula svaka boljka, te njegove dijagnoze: epilepsija, cerebralna paraliza, infektivni citomegalo virus. Daće bog da krene jednog dana na bolje, krenulo je“, objašnjava Andrejeva majka Maja Anđelković. Zato je na svoju omiljenu ljuljašku, mogao samo uz pomoć roditelja i njihovu zebnju da ne padne i ne povredi se.  

Poput Andreja, i za jedanaestogodišnjeg Pavla, igra u parkiću bila je izazov.  

„Pavle ima cerebralnu paralizu, koju prati laka mentalna zaostalost. Sada se dobro kreće, iz godine u godinu napredujemo, pored vežbi i kineziterapije, ali otežano se kreće i zato mu je najveći problem bio kad treba da dođe do parka, sam prilaz parku, ako ima puno stepenica. Penjalice, to su većinom klasične, one stare penjalice, metalne, koje su jako nezgodne, pogotovu deci, koja imaju motoričkih smetnji“, kaže Pavlova mama Sanja Pavlović. 

Ali Andrejevi i Pavlovi roditelji su odahnuli, kada je na beogradskoj Adi izgrađeno novo inkluzivno igralište. Osmislili su ga beogradski osnovci. „Igralište mojih snova“ opisali su studentima Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. 

Na krilima dečjih ideja, u saradnji sa UNICEF-om, projektovano je i izgrađeno igralište na kojem sva deca mogu ravnopravno da koriste sve sprave i uživaju u zajedničkoj igri. 

Igralište je izgrađeno na lepom mestu, među drvećem. Betonski ravan teren omogućava lako kretanje svima, i u kolicima, u kojima deca mogu da se vrte i na vrtešci. Ispod svake sprave je mekša tartan podloga. Tu su i bezbedne niske njihalice sa oprugama, tobogan, kao i deci omiljeni veliki muzički instrumenti: metalofon i bubnjevi.  

U svemu su pomogli Grad Beograd, Sportski savez osoba sa invaliditetom i Arhitektonski fakultet iz Beograda. 

„Igralište je fenomenalno i konačno je dostupno i deci sa smetnjama u razvoju, jer najveća je frustracija deci sa smetnjama u razvoju, kad ne mogu da se igraju sa svojim vršnjacima. Ovde je sve pristupačno i dostupno i lako mogu da se igraju i da manje osete razlike“, prenosi svoje utiske Pavlova mama i dodaje da Pavla zajednička igra sa drugarima motiviše da napreduje i oseća se ravnopravno sa drugom decom.

„Ljuljaška mu je omiljena sprava i nekako je najbezbednija u odnosu na one obične, gde morate da drhtite pored. Ovde je i gnezdo u pitanju i dole je podloga fenomenalna i ako dete padne, dole je meka podloga i gnezdo je nisko postavljeno, baš su na sve mislili kad su pravili park.“ 

Andrejevi roditelji uvereni su da samostalna igra njihovog mališana podstiče njegovo samopouzdanje.  

„Mogu lepo da sednem i da gledam kako se sam igra, ne treba mu pomoć. Mnogo je zanimljivo, jer on voli muziku, voli sa tim instrumentima da se igra“, objašnjava mama Maja Anđelković, dok Andrej i Pavle, zajedno sa svojim vršnjacima Markom i Milošem Bogdanovićem sviraju bubnjeve, pokazujući da uz zajedničku igru, deca stvaraju najbolji ritam.  

„Ima više spravica i nigde nisam video ovakve dobre spravice na drugim igralištima, kao što je metalofon. Zanimljivo mi je da u parkiću mogu da sviram“, kaže Miloš Bogdanović, dok je njegovom, dve godine starijem, bratu Marku najzanimljivija bila vrteška: „Ovo kao vrteška, koja se odguruje nogom, pa se sedne u nju i uživa se. Ljuljaška je isto zanimljiva.“ 

„Igralište mojih snova“ na Adi, pored onog u Ćićevcu, za sada je jedno od dva inkluzivna igrališta u Srbiji, koja su izgrađena onako kako su ih deca zamišljala i tako da im omogućava bezbednu igru, dostupnu svakom detetu. 

Projekat UNICEF-a, ostvaren je uz finansijsku podršku NCR fondacije i Košarkaškog saveza Srbije, a u saradnji sa Sportskim savezom osoba sa invaliditetom grada Beograda SSOSIB, Gradom Beogradom i Arhitektonskim fakultetom u Beogradu. Ova igrališta bi trebalo da postanu model izgradnje inkluzivnih igrališta u manjim i većim sredinama u Srbiji.