Život iza osmeha
Međusektorska saradnja, podrška i zaštita mentalnog zdravlja mladih
Požarevac, oktobar 2026 – „Mislim da niko ne treba da se plaši da priča o svojim problemima. Zato što je to jako važno i svako prolazi kroz to. Meni je pravilo problem što sam bila suicidna, i onako depresivna i imala sam dosta problema sa samopovređivanjem. Nisam volela sebe, niti bilo koga oko sebe”. Tako svoju priču, bez ustezanja i sramote, počinje trinaestogodišnja Helena, učenica 7. razreda osnovne škole. Ova devojčica krupnih očiju i neodoljivog osmeha je balerina, svira harmoniku i dobra je učenica. Na njoj se ne vide posledice tereta koji je nosila.
Jedan od sedmoro mladih u svetu, uzrasta od 10-19 godina ima neki od poremećaja mentalnog zdravlja. Helena je odlučila da o svojoj borbijavno progovori.
Prve tegobe je osetila sa 11 godina. Mislila je da nije vredna tuđe pažnje, da je za sve kriva. Razumevanje drugara nije imala. Kada je otišla predaleko sa samopovređivanjem i videla da joj to ne pomaže da se oseća bolje, shvatila je da o tome mora da progovori i potraži pomoć.
„Obratila sam se mami. Prvo nisam htela da je brinem, ali sam shvatila da svaki roditelj brine za svoje dete. I da je to sasvim normalno. I sada mama i ja prolazimo kroz ovo zajedno”, kaže Helena.
Helenina mama Marija je samohrana majka i ima samo nju. Prve probleme koje je primetila kod ćerke u 5. razredu pripisala je pubertetu.
„Prvo je bio veliki šok kada sam saznala da ima te suicidne misli i da se samopovređuje. Prvo sam pričala sa Helenom zbog čega se to dešava. Međutim ni ona sama nije znala zašto. I onda sam se raspitala kod koga bi mogli da odemo jer je malo dečijih psihijatara. Išli smo u Beograd i tamo smo našli i psihijatra, kasnije i psihologa sa kojim priča”, objašnjava Marija.
Jačanjem poverenja u institucije i unapređenjem kapaciteta lokalnih službi može se značajno poboljšati podrška mladima i njihovim roditeljima.
Zato su, u okviru UNICEF-ovog Programa za mentalno zdravlje i psihosocijalnu podršku u Srbiji koji ima za cilj unapređenje podrške za mentalno zdravlje i psihosocijalnu podršku udece, adolescenata i mladih Srbiji, podržane i opštine i gradovi da unaprede svoju saradnju kroz potpisivanje lokalnih protokola o saradnji u oblasti prevencije i zaštite mentalnog zdravlja dece, adolescenata i mladih, kako bi unapredili podršku mladima u svojim zajednicama. I Požarevac je jedan od šest gradova koji ima sporazum i odličnu saradnju obučenih profesionalaca i vršnjačkih edukatora. Svi imaju isti cilj – da pruže koordinisane, kvalitetne i nestigmatizujuće usluge i da osnaže mlade da brinu o mentalnom zdravlju.
„Jako je važno da svi budu umreženi - i Dom zdravlja, i škola, i socijalno, da svi pričaju jedni sa drugima, jer to nije problem samo deteta nego svih nas”, jasna je Marija.
Više od 200 profesionalaca iz zdravstvenih, obrazovnih i socijalnih institucija je obučeno da pruža podršku mladima.
Mlade na profesionalce upućuju i preko stotinu obučenih vršnjačkih edukatora koji im pružaju i podršku da prepoznaju probleme. Svi zajedno promovišu usluge za mlade u lokalnoj zajednici.
Milica Balić je učenica požarevačke Medicinske škole i vršnjačka edukatorka već godinu dana. Svoju ulogu vidi kao most između mladih i odraslih, stručnjaka.
„Mladi se uvek otvaraju lakše nama, svojim vršnjacima, jer postoji to međusobno poverenje. Kroz razgovore na časovima odeljenjskih starešina, kroz radionice koje vodimo, takođe panoe koje pravimo i kampanje, uvek provlačimo jednu poruku - da nije sramota pričati o svojim osećanjima i da nije sramota potražiti pomoć ukoliko je potrebno”, kaže Milica.
Ona zna da je mentalno zdravlje mladih pod pritiskom zbog školskih obaveza, društvenih faktora i stigme.
„Najvažnije jeste da shvatimo da nismo sami i da je uvek tu neko ko hoće da nam pomogne i ko hoće da nam pruži pomoć”, objašnjava.
Vršnjaci često prvi primete problem i dođu kao pratnja svojih drugara kod stručnjaka, kaže Vesna Gardašević, psihološkinja u Savetovalištu za mlade u Požarevcu. Teškoće koje nosi adolescencija, nezadovoljstvo mestom u grupi i očekivanja odraslih, često su, kaže, razlozi za javljanje psihologu. Prvi korak u rešavanju problema je, tvrdi, poverenje.
„Traženje pomoći jeste znak zrelosti a ne slabosti, i mislim da im to mnogo znači kad čuju. Stručna podrška jeste možda najvažnija. Pored roditelja i nekog iz primarne porodice u kojoj mlad čovek odrasta, drugi u nizu jesu stručnjaci koji se time bave. Tako da je jako značajno što smo mi međusektorski povezani i što možemo da umrežimo i Centar za socijalni rad i školu kao možda prvu kariku koja nam upućuje nekog mladog čoveka”, kaže Vesna.
U školi se narušeno mentalno zdravlje najčešće i primeti. Izdvajanje iz grupe, povlačenje u sebe. To je kod Helene primetila pedagoškinja Violeta Milošević Prifti. Znala je da prepozna signale jer je prošla obuku „Budi tu za mlade” u okviru UNICEF-ovog Programa za mentalno zdravlje i psihosocijalnu podršku u Srbiji.
„U principu problemi kreću da se javljaju tek negde oko petog-šestog razreda tako da je jako važno da budete otvoreni prema njima, i prosto da deca osete da mogu da dođu kad god im je to neophodno. U školama je to značajno zato što smo mi kao stručni saradnici njima dostupni svakog dana. Mislim da je veoma bitno, kako bi se razbila ta stigma o mentalnim problemima, da oni budu stalno u kontaktu sa nama i stalno da se priča o tome”, kaže.
Međusektorska saradnja je za Violetu ključna kada je u pitanju mentalno zdravlje mladih. Škola, kaže, nema kapacitete da sama pruži adekvatnu podršku, ali razmena informacija i zajednički rad sa kolegama iz zdravstva i socijalne zaštite, čini da je svaki problem rešiv.
„Sada smo se bolje upoznali kako funkcionišu i druge ustanove, i naravno otvorena komunikacija je neophodna. Mi sa različitih aspekata uviđamo problem, i na različite načine delujemo na različite faktore koji mogu detetu da pomognu u tom trenutku”, objašnjava.
Do sada je podršku mentalnom zdravlju dobilo više od -9.000 mladih kroz direktne i onlajn sesije.
Najveću podršku im šalje Helena koja svakodnevno, polako, sa mamom, drugarima, pedagoogom i psihologom, radi na svom zdravlju, na svojoj sreći i budućnosti.
„Nije ružno pokazivati naša osećanja jer su ona najvažnija. Probajte reći svojim roditeljima. Oni će vas sigurno razumeti, i pitajte ih da nađete neku stručnu pomoć, kod nekog psihologa, pošto sam ja našla i sad mi je bolje. Ja se sad osećam srećnije dosta. Smejem se po ceo dan.”
