Moje ime je Matija Gogić i ovo volontersko iskustvo je bilo sasvim drugačije od svih. Naime, kada sam video poziv za volontiranje u One Stop Centru Bujanovac, znao sam da je to privremeno utočište za izbeglice i migrante. Došao sam tu kao volonter misleći da razumem bar osnovu njihovih priča, međutim, vrlo brzo sam shvatio da je naš pogled spolja ograničen, plitak, i često nepravedno jednostavan.
Bujanovac je mesto na mapi koje ne biraš, nego nađeš na svom putu kada ti život suzi horizonte i ostavi ti samo pravac napred. One Stop Centar je tu kao jedna u nizu stanica na tom putovanju. Dok ulaziš , prvo što osetiš, iako smo mi kao ekipa vrlo vesele prirode, je tišina. To je posebna vrsta tišine. Ona nije prazna, nego gusta, puna strahova, slomljenih mladosti i nadanja koja se drže za poslednju nit. Prvi put sam se našao u takvom okruženju i nisam znao kako da priđem tim ljudima.
To su ljudi koji su prešli kontinente, ostavili kuće, prijatelje i na tom putu se susreli s neprijatnostima koje su nama nezamislive. Koliko god nismo hteli da kreiramo distancu, taj prvobitni nalet emocija je stvori. Nesvesno stvori taj pogled u njih koji oni nisu očekivali kada su krenuli u potragu za boljim sutra, a koji ih sada na njihovom putu progoni i nemilosrdno odvaja od njihovnih snova, koji su vrlo skromni. Imali smo tu sreću da je s nama bio maestralni Nemanja Pančić, fotograf, čiji je jedan od radova upravo pratio Balkansku rutu izbeglica, a ja sam imao tu privilegiju da s njim putujem do Bujanovca, te sam imao vremena da slušam Nemanju i priče ljudi koje je sretao.
Ubrzo naučiš da tvoja uloga nije da objašnjavaš niti spašavaš. Tvoj zadatak je mali, ali iskren, da im olakšaš vreme koje provedu tu. Da učiniš da makar jedna soba, koju smo prekrečili, izgleda pristojnije, jer je to mesto gde oni ostave teret, makar na kratko. Da pokažeš da u ovom prolaznom mestu ipak postoji neko ko vidi njih kao ljude. Upravo je ova priča s Nemanjom i razigranost ekipe ono što mi je doprinelo u prevazilaženju te nenamerne, ali ružne, distance. Kada se upoznaš s tim ljudima shvatiš kolika snaga tinja u njima. Iako se nismo razumeli ni reči, nas je obgrlila toplina tih beskrajnih varnica koje se jasno vide u njihovim očima. Ono što ću zauvek pamtiti je pauza, gde nas u dvorištu centra dočekuju s tradicionalnim plesom. Odsustvo nošnji, slab zvuk muzike, užeglo sunce i vreli beton nisu mogli da pariraju njihovom entuzijazmu. Vrlo rado smo im se pridružili u plesu, a onda smo i mi njih naučili naše kolo. Zato i postoji ovakvo volontiranje. Ne da promenimo njihov put, jer ne možemo, već da shvatimo kroz šta oni prolaze i delimo njihovu priču.
Dok napuštaš centar, ostaje ti jedna misao koja te prati dugo nakon što se vrata za tobom zatvore- mnogi od njih nikada neće stići tamo gde su krenuli. Kada čovek luta bez sigurnog ishoda, lako upadne u osećaj da nema šta da izgubi, a taj osećaj nije opasan zato što su oni loši, već zato što ih je put slomio više nego što iko vidi. Zato je najmanje što možemo da uradimo da ne uzmaknemo, da se ne distanciramo, već da budemo ta mala, ljudska tačka oslonca.
