Vrtići bez granica 2 – Mesto okupljanja za celu zajednicu

Dejana (6) jedva čeka da pođe u školu i stekne nove drugove i drugarice, ali i nauči da čita i piše.

Miša Stojiljković
Dejana se igra u pesku u vrtiću
UNICEF Srbija/2016/Vaš

10 Avgust 2016

„Ujutru ustanem, operem zube, obučem se i spremim se da krenem u vrtić“.

Ovako svoj „radni dan“ opisuje Dejana Ametović, šestogodišnja devojčica bistrog pogleda i toplih, radoznalih očiju.

Njena majka Slađana klima glavom i dodaje kako se Dejana ponekad probudi suviše rano u želji da što pre počne druženje s vršnjacima. Kaže da ne može rečima da opiše koliko njenoj kćerki znači boravak u vrtiću i druženje s drugom decom.

„Mnogo je komunikativna, sva deca u vrtiću je vole“, ponosno naglašava i zajedno s Dejanom silazi niz stepenice omalterisane kuće u kojoj žive. Posle samo pet minuta laganog hoda stižu do vrtića.

Vrtići u selima su retka pojava i veliki broj dece iz ovih sredina nema priliku da pohađa vrtić.

Toplina doma

Slađana Ametović priseća se da je Dejana pošla u vrtić u septembru 2015. godine, kada je u selu Krasava, nadomak Krupnja, otvoren ogranak predškolske ustanove „Naša radost“ iz Krupnja.

Nalazi se odmah pored osnovne škole „Borivoje Ž. Milojević“, u pomoćnoj zgradi, a otvoren je u okviru projekta Vrtići bez granica 2 – kvalitetno inkluzivno predškolsko vaspitanje i obrazovanje u Srbiji.

U maju 2014. godine tokom vekovne poplave koja je pogodila Srbiju, Krupanj je bio jedno od najteže pogođenih mesta i cela zajednica bila je veoma deprimirana. Zato su s radošću dočekali vest da će im UNICEF pomoći u obnovi vrtića.

Na žalost dece iz ruralnih krajeva Srbije, vrtići u selima su retka pojava i veliki broj dece iz ovih sredina nema priliku da pohađa vrtić. Verovatno je zato cela zajednica U Krasavi pomogla u obnovi i ta ljubav i toplina osećaju se čim se uđe u veliku i svetlu prostoriju  vrtića.

Brojni detalji, od dečjih crteža na zidu, do velikih „lutaka“ od stiropora u obliku likova iz crtanih filmova koje su pravili roditelji, pokazuju koliko su truda i ljubavi u ovaj prostor uložili i deca i odraslih.

Vrlo brižno uređen je i travnjak iza vrtića, sa uobičejenim rekvizitima za decu, ali i nekoliko stabala koja prave prirodnu hladovinu. Kamo sreće da i obdaništa u gradovima imaju ovako lepa i zelena dvorišta.

Dejana kaže da najviše voli da se spušta niz tobogan, ali njena vaspitačica Tanja kaže da podjednako voli i da uđe u bazen s peskom.

Dejana sa osmehom crta i boji u vrtiću
UNICEF Srbija/2016/Vaš

Edukacija i socijalizacija

Pored prelepog dvorišta i toplo uređenog enterijera, u oči upada i prisustvo još nekoliko majki, ali i jedne bake u vrtiću!

Vaspitačica Tanja Grujičić navodi da je to uobičajeno i da sve one vole da dođu i učestvuju u aktivnostima s decom. Kaže da kapija ostaje otvorena i posle podne i da deca s roditeljima ili bakama i dekama dolaze u dvorište da se igraju.

Vrtić je, tako, postao centar okupljanja cele zajednice u Krasavi i mesto gde i odrasli mogu da se druže. Inače, vrtić trenutno pohađa 12 mlađe dece uzrasta od 3 do pet godina, a u predškolski program uključeno je osmoro dece koja će u septembru poći u školu.

Pored prelepog dvorišta i toplo uređenog enterijera, u oči upada i prisustvo još nekoliko majki, ali i jedne bake u vrtiću!

Boravak u vrtiću traje 4 sata dnevno, od 8 ujutru do 12 i za to vreme deca imaju priliku da se igraju i druže, ali i prođu kroz zacrtane obrazovne aktivnosti.

Dok vaspitačica Tanja iznosi ove podatke, deca sede za stolovima i prave kolaže od zgužvanih parčića papira koje potom boje vodenim bojama. Ova aktivnost zaokuplja im svu pažnju, ali ne samo njihovu – u seckanje, lepljenje i bojenje uključene su i četiri mame i jedna baka dve bliznakinje.

Posle nekih sat vremena, kada su svi završili svoje crteže, deca odlaze u toalet da operu ruke, a mame i vaspitačice sklanjaju sve sa stolova, dezinfikuju ih i postavljaju užinu za sto – biskviti i čaj. Zatim deca još jednom peru ruke, a potom se obuvaju i izlaze u dvorište.

Rastimo uz ples

Dok se Dejana igra s drugaricama i drugovima, njena mama Slađana priča da su nedavno imali i predstavu.

„Imali smo priredbu ’Rastimo uz ples’ u Krupnju. Prethodno smo se pripremale, dolazili smo svi ovde da vežbamo s decom. Super su prošli ti dani, sedam dana smo se opustili kao da smo i mi deca“, kroz smeh se priseća Slađana Ametović.

Vaspitačica Tanja Grujičić precizira da je priredba održana u Krupnju i da su u njoj uživali i deca i vaspitači i roditelji.

A Slađana dodaje da je presrećna što u selu u kom živi, na 200 metara od kuće, ima vrtić u koji može da pošalje ćerku. „Da je to bilo gde drugde, ja ne bih mogla da je vodim, ni zbog mojih obaveza, a ni zbog prevoza. Ko će da je vozi i kako to da platim?“

Link ka videu
UNICEF Srbija

Značaj ranog razvoja i dostpunosti vrtića

I upravo ove reči pokazuju značaj projekta Vrtići bez granica 2 koji partnerski realizuju UNICEF i Ministarstvo prosvete, nauke i  tehnološkog razvoja Republike Srbije u saradnji sa CIP – Centrom za interaktivnu pedagogiju –  i drugim partnerima, uz finansijsku podršku Švajcarske agencije za razvoj i saradnju.

Pored toga što je kohezivni faktor za celu zajednicu, vrtić najviše znači samoj deci iz sela Krasava i Likodra jer podstiče njihov rani razvoj i učenje na ranom uzrastu, a samim tim, daje im veću šansu da uspešno završe osnovnu školu i nastave svoje obrazovanje.

Dejana Ametović nam je i sama rekla da jedva čeka da pođe u školu i stekne nove drugove i drugarice, ali i nauči da čita i piše.

„Sada znam da napišem samo ‘mama’ i ‘tata’“, kaže i ponosno nam pokazuje papirić sa ispisanim rečima.

A mama Slađana priseća se da je sa starijim sinom bilo sasvim drugačije. On nije imao gde da ide u vrtić i mnogo se sporije i teže prilagodio kada je krenuo u školu.

„U početku je plakao, ja sam mesec dana morala da idem da ga čekam svaki dan, jer nije navikao. Do tada je bio sa mnom non-stop i kad je trebalo da krene u školu, mislio je da ću da ga ostgavim“, priča nam Slađana.

Njen sin David sada ima 14 godina i uspešno je završio sedmi razred osnovne škole. I sigurno će imati mnogo bolje šanse u životu od svojih roditelja.

To potvrđuju iskustva iz celog sveta – deca koja su išla u vrtić između treće i šeste godine života, imaju mnogo veće šanse da završe više stepene obrazovanja.

Ova činjenica posebno je važna u opštinama poput Krupnja, koje spadaju u devastirane sredine, gde je stepen razvijenosti ispod 50% republičkog proseka.

Važna je i za celu Srbiju jer podaci iz celog sveta da je stepen napretka celog društva direktno povezan s brojem dece koja imaju priliku za razvoj i učenje na ranom uzrastu.

Deca koja su išla u vrtić između treće i šeste godine života, imaju mnogo veće šanse da završe više stepene obrazovanja.

Velika je sreća da su Dejanini roditelji svesni značaja školovanja. I ne samo da su svojoj deci obezbedili školovanje, već su roditelje druge romske dece iz sela motivisali da i oni upišu svoju decu u vrtić. Skromni su, pa nam to nisu sami ispričali. Ali rekla nam je vaspitačica Tanja Grujičić.

„Eno, tamo su Anabela i Valentina. One su nam se skoro priključile samo zato što je Dajana tu.“

I pored ove lepe priče, u opštini Krupanj tek svako četvrto dete uzrasta od tri do pet i po godina ide u vrtić.

Kao i u drugim nerazvijenim i ruralnim delovima Srbije, glavni razlog za to je nepostojanje vrtića u selima i malim mestima ili njihova velika udaljenost zbog koje roditelji ne mogu da vode decu u predškolske ustanove.

Ako želimo da budemo razvijeno društvo, onda obuhvat dece od tri do pet i po godina mora da bude značajno veći.

I zbog toga projekti poput Vrtića bez granica 2 moraju da se nastave i prošire.