Svaki put kada zaštite dete, postoji nada

Ako se za nekoga u Srbiji može reći da mu je UNICEF obeležio život – onda je to Svetlana Marojević.

Vladimir Banić
Svetlana priča o UNICEF-u
UNICEF Srbija/2017

26 Januar 2017

Ako se za nekoga u Srbiji može reći da mu je UNICEF obeležio život – onda je to Svetlana Marojević.

Kao devojčica koja je rasla posle Drugog svetskog rata, Svetlana se vrlo dobro seća drvenih sanduka od kedrovine sa utisnutim, dobro poznatim, znakom UNICEF-a.

Već na prvu asocijaciju na ovu organizaciju, počinje njeno pripovedanje.

„Mislim da sam sa UNICEF-om odrastala. Jer ja sam dete pedesetih godina i mi smo išli u zabavišta pre svega zbog toga smo mi dobijali jedan obrok, zdrav mlečni obrok. Tako da smo mi preko UNICEF-a dobijali taj čedar sir, dobijali smo mleko u prahu i ono što je lepo, uvek su neki dobri ljudi u te pakete koji su bili namenjeni deci stavljali neke igračkice.

Mi devojčice u vrtiću sve smo dobile neke plastične mašnice koje su za nas bile fantastične u to vreme. Dečaci su dobili neki kamiončić, neke igračkice. I naravno da je taj sir i ti mlečni proizvodi koje smo dobijali, verovatno su i vakcine išle preko UNICEF-a, bili jako značajne za naše odrastanje. Nije bilo rahitisa i tih nekih bolesti zbog loše ishrane. Ali su meni te mašnice ostale u uspomeni zauvek,“ priseća se Svetlana.

Dok izgovara poslenju rečenicu, igra joj obraz. Od sete. Ipak, lice joj se brzo uozbilji kada sećanje na UNICEF pređe u onaj period kada je, kasnije, kao zaposlena u ovoj organizaciji radila na psihosocijalnoj pomoći deci koja su dolazila iz ratom razorenih sredina.

Link ka videu
UNICEF Srbija

„Psihosocijalnim programima UNICEF je prevashodno pomagao deci koja su ugrožena zbog rata, a to su bile različite vrste ugroženosti. Imali smo decu izbeglice koja su došla sa fizičkim teškim traumama sa ratom obuhvaćenih područja, koja su bila u bolnicama.

Njima smo pomagali za lečenje fizičkih trauma. A ubrzo smo shvatili da … su njihove psihičke, duhovne traume mnogo teže nego što su samo fizičke traume. Tako da smo obuhvatili medicinsko osoblje koje smo edukovali kako da rade sa tom decom, a imali smo i neposredne aktivnosti sa decom i sa njihovim roditeljima“, seća se Svetlana ovog strašnog perioda u skorijoj istoriji.

Mnoge su tih užasnih 90-tih godina programi UNICEF-a otrgli od strašne stvarnosti rata i deci vratili detinjstvo, roditeljima roditeljstvo, a nastavnicima jednu od najplemenitijih profesija. Zato Svetlana ima poruku da za one dane kada mislite da za decu ne može biti opasnije, strašnije ili gore.

„Za svako dete, nada“.