Osmeh na koji se čekalo

Beograd - Aca Cvetković ima devet godina. Živi u romskom naselju u Beogradu gde je mnogo porodica smešteno u male neuslovne kuće.

Neke kuće se sruše same od sebe, kao kuća Acinog komšije. Jedan zid je popustio i ostali su ga pratili. Sva je sreća da su komšije čule krckanje betona i izašle na vreme. Sada sklanjaju šut koji je delom i u Acinom dvorištu, na delu gde igra fudbal.

Aca mnogo voli fudbal. Igra ga sa svojom braćom i rođacima. Njih sedmoro dece živi u jednom domaćinstvu, u jednoj kući.

Svi se čuvaju i vole. A, Aca je nekako najomiljeniji svima.

Krupne je građe za svoj uzrast, ali njegove blage oči koje imaju dubok, detaljan pogled, odaju radoznalo dete.

Aca stalno ima nešto da pita i voli da sluša odgovore. Pažljivo gleda u onog ko odgovara, sačeka da završi, a onda postavi novo pitanje.

Sve u svemu, Aca voli da priča. I da se smeje. Baš dosta se smeje.

„Dugo nije znao lepo da priča i tada se nije mnogo ni smejao“, kaže njegova mama Milena Cvetković, dok vežba sa Acom izgovor novih reči i uči ga brojevima.

„Iako je raspust on ne ispušta svoje knjige. Mnogo voli da ide u školu“.

Aca ponavlja za njom: „Mnogo volim školu.“ I smeje se.

„Da nije Mime, pitanje je da li bi ikada progovorio lepo i išao u školu“, priča mama Milena. „Ona je prva primetila kašnjenje u razvoju kod njega kad je imao četiri godine. Onda smo dobili vežbe kod logopeda na koje smo išli tri godine. Medijatorka nam je pomogla i oko zdravstvenih knjižica, da možemo da ostvarimo to pravo.“

Mima Gajić, romska zdravstvena medijatorka, posećuje njihovo domaćinstvo osam godina.

Zna probleme zajednice, a to što pripada romskoj populaciji značajno joj olakšava kontakt sa onima kojima je pomoć potrebna.

Dok je u poseti Cvetkovićima pita roditelje za novosti, razgovara sa decom i priprema radionicu o održavanju higijene.

Deca je vole i bez negodovanja prate njena uputstva o tome kako se sapunjati i koliko dugo ispirati ruke. Isto ponavljaju i sa nogama i pronalaze igru u svemu tome pa se izdaleka čini da Mima izgleda kao starija sestra ili tetka koja ih vaspitava.

Acina mama nastavlja da priča o tome koliko joj znače Mimine posete.

„Acu nisu hteli da prime u školu sa sedam godina, sa koliko inače deca započinju školovanje. Još uvek nije dobro pričao i savetovali su da ga upišemo u školu sa specijalizovanom nastavom, ali ja sam bila protiv toga. Pitala sam Mimu šta da radim i ona mi je posavetovala da ga ne upisujem tamo jer i u redovnim školama ima dece sa problemima u govoru. Dve godine kasnije, eto, upisali smo ga u redovnu školu.“

Aca se, kaže, ne odvaja od knjiga i sada kad je završio prvi razred.

„Mačka, žaba, riba, pas, zec, brod…“, Aca ponavlja pojmove koje gleda na jednoj stranici. Zatim broji do osamnaest, a brat pokušava da ga nauči još dva broja do dvadeset.

Kada pita Acu o tome kako mu je u školi on odgovara: „Jako je lepo. Imam drugove i dobru nastavnicu. Na odmoru i na fizičkom igramo fudbal!“

Romska zdravstvena medijatorka, Mima Gajić, kaže da je porodica Cvetković jedna od mnogih koja je uz njenu pomoć lakše ostvarila svoja prava u oblasti zdravstvene zaštite i pravo na obrazovanje. Smatra da su ogroman napor uložili da bi on išao u redovnu školu.

„Roditelji su bili uporni i hrabri, poslušali su i mene i lekara i zbog toga je njihovo dete veoma napredovalo“. objašnjava Mima. „Mnogo im znači to što se ne osećaju usamljeno dok pokušavaju da ostvare svoja prava u sistemu. Imaju ih, ali nažalost, mnogi nisu dovoljno upućeni“.

Ministarstvo zdravlja Republike Srbije iniciralo je 2009. godine projekat romskih zdravstvenih medijatorki kao odgovor na potrebe romske zajednice, naročito u sektoru zdravstva. UNICEF, u partnerstvu sa Telenorom, pruža podršku ovoj inicijativi kako bi se osnažili kapaciteti romskih zdravstvenih medijatorki.