Od usamljenosti u ustanovi do porodičnog doma punog ljubavi

UNICEF pomaže Srbiji da u praksi realizuje politiku deinstitucionalizacije, kako bi sva deca mogla da uživaju dobrobiti odrastanja u porodičnom okruženju.

Guy De Launey
Ilija pomaže u bašti
UNICEF Srbija/2014/Shubuckl

10 Septembar 2014

Ilija krupnim koracima korača u vrtu sa poslužavnikom sveže ubranih jagoda u rukama i širokim osmehom zadovoljstva na licu. Upravo je u bašti izabrao sastojke za užinu, uključujući i rukolu za salatu. Sada je vreme da zabavi goste.

Njegovi hranitelji, Slobodanka i Rade Marčeta, ga gledaju sa ponosom. A kako i ne bi. Ne tako davno, pomaganje u bašti je bilo nezamislivo za Iliju, baš kao što je i hodanje perdstavljalo teškoću.

Ilija je oličenje napretka koji deca mogu da ostvare ako žive u porodici. Najveći deo svog dvanaestogodišnjeg života, on zapravo nije imao mesto koje bi mogao zvati domom.

Rodio se u malom gradu u kojem nisu postojale usluge u zajednici, i u vreme kada je dominantan stav bio da je deci sa smetnjama u razvoju potrebna specijalizovana medicinska nega, a koja je najbolja u institucionalnom okruženju.

Iliju su roditelji napustili po rođenju, tako da je živeo u različitim ustanovama. Jedna od njih, Kuline, imala je izrazito surove uslove da je dečje odeljenje konačno zatvoreno 2013. godine.

Ilija
UNICEF Srbija/2014/Shubuckl

Za Iliju se život, međutim, istinski počeo menjati tek kada je Slobodanka ušla u njegov život. Ona je radila kao volonterka u Centru za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Beogradu, poznatijem kao „Zvečanska“. Čim je ugledala Iliju osetila je neku povezanost s njim.

„Ilija je izabrao mene, a ne ja njega,“ smeje se Slobodanka.

„Video me je kako stojim na terasi i samo je došetao do mene. Bio je fizički slab i veoma bled. Bila je to ljubav na prvi pogled.“

Slobodanka i Rade su zaključili da je Iliji potrebno pravo porodično okruženje – i odlučili su da se prijave za hranitelje.

Kada su okončane formalnosti, Ilija je došao da živi sa njima u kući u okolini Beograda, sa svežim vazduhom i sa prostranom, strmom baštom.

Poluseoski porodični život je doveo do značajnih promena kod Ilije, kako u fizičkom tako i u socijalnom smislu.

„Prve promene koje smo primetili bile su fizičke promene,“ kaže Slobodanka.

„Tokom prvih deset meseci života s nama ugojio se oko sedam do osam kilograma i porastao 10 centimetara. Kada je došao kod nas počeli smo da idemo u duge šetnje. A što su šetnje bile duže, njegovo fizičko stanje je postajalo sve bolje.“

„Život u porodici mu pruža mnogo – bliskost, toplinu – to vidim u njegovim očima,“ kaže Rade. „Ali, mi od njega dobijemo mnogo više nego što možemo da mu uzvratimo.“

Ilija
UNICEF Srbija/2014/Shubuckl

Sve ovo je bilo moguće zbog politike deinstitucionalizacije koju sprovodi Vlada Republike Srbije, odnosno zbog izmeštanja dece iz rezidencijalnih ustanova i omogućavanje njihovog odrastanja u porodičnom okruženju punom ljubavi.

Poseban prioritet su deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom.

Reforme sistema socijalne zaštite se u Srbiji sprovode od 2001. godine, deinstitucionalizacija je dobila dodatni podsticaj 2009. godine kada se UNICEF intenzivnije uključio u implementaciju.

„Ono što je najvažnije za nas u UNICEF-u jeste da deca ostanu u porodičnom okruženju,“ kaže Michel Saint-Lot, direktor UNICEF-a u Srbiji.

„UNICEF blisko sarađuje sa Vladom Republike Srbije kako bi pomogao da sistem hraniteljstva postane fleksibilan i otvoreniji za decu sa smetnjama u razvoju, a sve u skladu sa principom da deca imaju pravo na porodično okruženje.“

„Kao i drugim zemljama u regionu, u Srbiji su nekada postojale velike ustanove. Sada je u toku proces smanjenja tih ustanova.

Međutim, neophodno je da decu, koliko god je to moguće, izmestimo iz ustanova i smestimo u hraniteljske porodice. Kada dete mora da bude pod strateljstvom države, onda je hraniteljstvo najbolji pristup.“

Dom u Zvečanskoj, gde je Ilija sreo Slobodanku, je primer promena koje se dešavaju.

Neka deca još uvek tu žive, iako njegove spavaonice i mračni hodnici svakako nisu mesto gde bi deca trebalo da žive u jednom idealnom svetu.

Postepeno, međutim, deca ovde postaju samo posetioci. U centar dolaze radi dodatne nege i podrške, ili da bi njihovi roditelji malo predahnuli.

Sada je u Zvečanskoj, kao i drugim sličnim centrima u Srbiji, prioritet da se pomogne porodicama da ostanu zajedno.

„Ono što se menja u sistemu socijalne zaštite jeste to da zaista pokušavamo da se fokusiramo na prevenciju”, kaže direktor ustanove, gospodin Zoran Milačić.

„Pružamo podršku porodicama kako bi ih osnažili da dete ostane u svojoj biološkoj porodici, a ne da bude smešteno u ustanovu.“

Porodični saradnici su ključna karika u ovom sistemu podrške.

Ovi psiholozi i socijalni radnici sarađuju i sa biološkim roditeljima i sa hraniteljima, i pomažu im da se nose sa izazovima odgajanja dece, uključujući i decu sa smetnjama u razvoju.

Cilj je da se pre svega smanji broj dece pod starateljstvom države tako što će se pružiti podrška porodicima koja im je potrebna u ranoj fazi. Porodični saradnici pružaju pomoć u ponovnom spajanju dece sa svojim biološkim roditeljima.

To često podrazumeva vraćanje pouzdanja ljudima koji možda osećaju da su izneverili svoje potomke smeštajući ih u državne ustanove.

Link ka videu
UNICEF Srbija

„Osećanja su najteži deo,“ kaže porodični saradnik Kosta Gajić.

„Bavimo se organizacijom svakodnevnog života – odlazak u školu, kupovinu, kod lekara – ali, isto tako i emocijama porodice – osećanjem neuspeha i ponovnog povezivanja.“

„Pitaju se da li će ovog puta uspeti,“ dodaje njegova koleginica Ana Radovanović. „Imaju podršku, ali im je potrebno samopouzdanje.“

Michel Saint-Lot kaže da je posvećenost Srbije procesu deinstitucionalizacije toliko značajna da druge zemlje u regionu mogu dosta da nauče iz njenog primera, što su počele da rade.

„Inovativan aspekt ovog pristupa je porodični saradnik koji odlazi u porodice kako bi se pomoglo da ne dođe do razdvajanja porodice. Održavajući porodicu na okupu, porodični saradnik je već odradio tri četvrtine posla, tako da nema potrebe za ustanovom.“

„Srbija je sačinila pravni okvir koji je bio značajan za naredni korak koji je i napravljen u protekle tri ili četiri godine. Srbija je pionir u stvaranje fleksibilnog sistema koji obezbeđuje da deca sa smetnjama u razvoju budu prihvaćena u sistem hraniteljstva.“

A u Ilijinom domu u okolini Beograda, jasno se vidi da ovaj pristup odlično funkcioniše.

Mazi se sa svojim hraniteljima na baštenskoj ljuljašci, konačno zaštićen u porodičnom okruženju punom ljubavi. Deinstitucionalizacija je nespretna reč – ali, Ilija je živi dokaz njene vrednosti.