Od napuštanja škole do vršnjačkog lidera

Mario je od učenika koji je i sam prekinuo školovanje, postao mentor drugima.

UNICEF Srbija
Mario u školi sa prijateljima i profesorima
UNICEF Srbija/2016/Vaš

29 Novembar 2016

„Pre tri godine ja sam odustao od škole. Pošao sam u prvi razred Tehničke škole i bilo je sve super i društvo i sve, ali imao sam nekih problema i nisam mogao da nastavim školovanje. Ja sviram, pomažem ocu da zarađujemo za porodicu i zbog toga sam imao mnogo neopravdanih izostanaka. Bilo mi je jako žao da ostavim školu, ali morao sam“. 

Ovako svoju priču počinje Mario Ališanović iz Vladičinog Hana, korpulentan mladić koji na već prvi pogled privlači pažnju jer zrači nekom pozitivnom energijom. Potiče iz romske porodice koja živi od socijalne pomoći.

Roditelji su mu nezaposleni i izdržavaju se od svirki po svadbama. On svira goč i svuda nastupa zajedno sa ocem.

„Ja sviram, pomažem ocu da zarađujemo za porodicu i zbog toga sam imao mnogo neopravdanih izostanaka. Bilo mi je jako žao da ostavim školu, ali morao sam.“

Mariova priča verovatno bi bila slična mnogim drugim u kojima romska deca prekidaju školovanje da bi zarađivala za život, da nije projekta „Sprečavanje osipanja učenika iz obrazovnog sistema Republike Srbije“, koji sprovode UNICEF u Srbiji, Centar za obrazovne politike i Ministarstvo za prosvetu, nauku i tehnološki razvoj, a uz finansijsku podršku kompanije UNIQLO.

Tehnička škola iz Vladičinog Hana je jedna od 10 izabranih škola koje učestvuju u ovom projektu, na osnovu kriterijuma koji su uključivali odgovarajuće ljudske kapacitete, veliki broj učenika pod rizikom od osipanja, motivisanost, iskustvo u saradnji sa institucijama i organizacijama na lokalnom nivou.

 

Dobar tim je pola posla

Odmah po uključivanju u projekat, u školi je formiran Tim za sprečavanje osipanja u kome su, pored nastavnika, bili i direktor škole i pedagoškinja. Novoformirani tim prvo je morao da radi sa celim školskim osobljem kako bi im podigao svest o ulozi škole u pružanju pordške učenicima da završe školovanje i steknu kvalifikaciju koja im je potrebna da se uključe u tržište rada.

Sve odeljenske starešine i učitelji obučeni za rad sa Instrumentom za identifikaciju učenika pod rizikom od osipanja, a potom su značajno pojačali saradnju s roditeljima i primenili su nov koncept dopunske nastave koji više izlazi u susret potrebama i mogućnostima učenika.

Pošto su procenili da bi mogli da pomognu Mariu Ališanoviću da se vrati u školu, članovi tima su ga posetili i kroz razgovor mu objasnili zašto je važno da nastavi školovanje. Ovaj put, imao je i veću podršku roditelja, pa je odlučio da se vrati.

Ipak, i po povratku u školu, nakon dve godine pauze, bilo je problema. Mario je morao da se prilagodi na činjenicu da ide u školu s decom dve godine mlađom od njega, a i dalje je izostajao zbog svirki.

Još je postojao rizik da napusti školu, pa su se nastavnici suočili sa specifičnim problemom: Mario je želeo da pohađa školu, ali je istovremeno morao i da izdržava porodicu. Zbog toga je školski tim napravio takozvani Individualni plan prevencije osipanja u kojem je glavnu ulogu imala Mariova razredna starešina Milica Mickić.

Ona i drugi nastavnici su naknadno predavali gradivo koje bi Mario propustio, zajedno su sažimali i prelazili gradivo, koristili su principe i metode aktivne nastave kako bi se što bolje socijalizovao i savladao gradivo, i redovno su pružali povratne informacije o njegovom napredovanju.

„Sada je sve super. Čak sam vrlo dobar, imam prosek 4,0. I dalje sviram u Obrenovcu svakog vikenda. U petak ujutru odemo, sviramo po svadbama i dok se vratim kući to već bude ponedeljak u pet ujutru. Onda mi je teško da idem u školu. Kad sam mnogo umoran, onda ne idem, ali to sve nadoknadim u dogovoru s profesorima“, priča Mario.

Mario ispred škole
UNICEF Srbija/2016/Vaš

Presedan – promena odeljenskog starešine

Milica Mickić, koja predaje biologiju, ekologiju i građansko vaspitanje, nije od početka bila Mariova razredna.

Ona je to postala posle odluke Tima za prevenciju osipanja da promeni Mariovog dotadašnjeg razrednog starešinu, kao i još dvoje profesora, jer je procenjeno da bi ova mera uticala na stvaranje podsticajnije atmosfere u odeljenju.

Školski pedagog Lovorka Dragojlović Jović, koja je ujedno i koordinatorka Tima za prevenciju osipanja, kaže da je u ovom odeljenju bilo najviše disciplinskih problema i da je nešto moralo da se uradi.

„Prvo smo promenili odeljenskog starešinu, što je za mene presedan. To nismo uradili nijednom otkad sam ja ovde. Videli smo da komunikacija nije dobra i da odeljenje polako tone i morali smo kao škola da reagujemo. Promenili smo i profesore matematike i srpskog i situacija se bitno popravila. Profesorka Milica uspeva da veoma lepo radi s njima, a vidi se i po deci. Isti su đaci, ali je sada sasvim drugačije“, navodi pedagoškinja Lovorka.

Kao konkretan primer ona navodi i jednog učenika, koji je imao i vaspitnih i problema u učenju, ali svi su se udružili kako bi mu pomogli i on je na kraju uspešno završio razred. „Kad smo završili prvu godinu profesori su se čudili da je uspeh u odeljenju toliki“, potvrđuje priču i Mario Ališanović.

 

Uzor za druge

Povratak u školu i uspešan završetak prvog razreda veoma pozitivno je uticao na Marija. Od učenika koji je i sam prekinuo školovanje, on je sad postao mentor drugima.

Pedagoškinja Lovorka nam priča da je u njemu prepoznala kvalitet da može pozitivno da deluje na druge, pa ga je zamolila da bude mentor još jednom učeniku za kog je pretila opasnost da odustane od školovanja. Taj učenik i dalje je u školi i uspešno se nosi sa svim izazovima.

Povratak u školu i uspešan završetak prvog razreda veoma pozitivno je uticao na Marija. Od učenika koji je i sam prekinuo školovanje, on je sad postao mentor drugima.

A sve to se desilo posle projektne obuke na Zlatiboru organizovane u aprilu 2016. godine. Nakon toga u školi je osnovan vršnjački tim u kom se nalazi po jedan učenik iz svakog odeljenja u školi.

Ovaj tim, u sardnji s profesorima rešava razne probleme u školi, a Mario je, zbog izuzetno aktivne uloge koju je preuzeo, postao lider tima. Odustajanje od škole za njega je sada daleka prošlost i sa mnogo više optimizma gleda na svoju budućnost.

„Ja sam na smeru autoelektričar i želim da nastavim posle kao mehaničar. Ići ću na praksu, ali videću, možda upišem i fakultet“, sa žarom u očima priča Mario. A njegov drugar Zoran, kojem je Mario mentor, ponosno dodaje: „Da Mario nije došao kod mene kući da me ubedi da se vratim, ne bih ni ja išao u školu“.

Upravo ova izjava pokazuje koliko je važan, ponekad čak i presudan, uticaj vršnjaka. Zbog toga su u Tehničkoj školi u Vladičinom Hanu uključili i vršnjački tim u rad sa decom koja su u opasnosti od osipanja i sa mnogo više optimizma gledaju u budućnost.