Obrazovanje za sve – zajedno

Niko se ne smeje širim osmehom od Ahmeda. Ovaj elegantno obučen dečak učestvuje u svim aktivnostima zajedno sa svojim drugarima iz razreda, i priskače u pomoć učiteljici.

Guy De Launey
Ahmed sa drugaricama i drugarima u učionici
UNICEF Srbija/2014/Shubuckl

07 oktobar 2014

Svako osmogodišnje dete bi sigurno volelo da bude u odeljenju Vesne Dmitrašinović. Ova nastavnica u Osnovnoj školi „Duško Radović “ u Sremčici u Beogradu postiže savršenu ravnotežu između zabave, učenja i discipline.

Vidljivo je aktivno angažovanje učenika dok odgovaraju na izazove koje pred njih postavlja. Od matematike do muzičkog vaspitanja, učionica je uvek ispunjena zainteresovanim glasovima i nasmejanim licima.

Niko se ne smeje širim osmehom od Ahmeda. Ovaj elegantno obučen dečak učestvuje u svim aktivnostima zajedno sa svojim drugarima iz razreda, i priskače u pomoć učiteljici. Kao njen pomoćnik deli drugovima po odeljenju kartice potrebne za aktivnosti na času.

Sve je ovo deo svakodnevne rutine u ovom odeljenju. Ahmedova uključenost i angažovanost – i način na koji ga prihvataju i nastavnica i drugi učenici u razredu – dokaz su uspeha koji je Srbija postigla posvećenošću inkluzivnom obrazovanju.

Ahmed je rođen sa Daunovim sindromom. On i njegova porodica su Romi. U neko ranije vreme, svaki od ovih faktora mogao je da oteža njegovu mogućnost da dobije bilo kakvo obrazovanje, a posebno da se uključi u redovno odeljenje u redovnoj školi.

Ali sada njegovo prisustvo u odeljenju u Sremčici, zajedno sa drugim učenicima Romima, predstavlja živi dokaz da se stvari menjaju nabolje. Deca iz ugroženih i manjinskih grupa, kao i deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom uključuju se u redovne obrazovne tokove zahvaljujući inkluzivnim obrazovnim politikama koje je Srbija usvojila.

Politike ne bi imale mnogo značaja da nema dobrobiti za učenike. Ahmedov otac, Šerif Veselji, kaže da je njegov sin ostvario napredak iznad svih njegovih očekivanja.

„Nastavnica je jako dobra,“ kaže on. „Otkako se ovde upisao, Ahmed je zaista postigao napredak – od ovoga imamo velike korsiti. „Što se mene tiče, ovo je najbolja škola u Srbiji. Ahmed će nastaviti dobro da se razvija sve dok bude ovde.“

Link ka videu
UNICEF Srbija

Razumljiva je Šerifova želja da njegov sin ide u školu „Duško Radović“. To je jedna od 14 model škola za inkluzivno obrazovanje u Srbiji.

Ona pokazuje kako ideje mogu da funkcionišu ukoliko se svi uključe – ne samo nastavnici nego i svi drugi zaposleni u školi, od rukovodstva do spremačica.

Kao što Šerifov primer pokazuje, i roditelji su partneri u ovom procesu.

Škole u Srbiji imaju stalno zaposlene pedagoge koji rade na osmišljavanju i sprovođenju nastavnih metoda i koncepata. Svetlana Komlenović je aktivno uključena u primenu inkluzivnog pristupa u obrazovanju u školi u Sremčici.

„Lično mislim da je inkluzivno obrazovanje i moguće i potrebno. Često se desi da deca prevaziđu [očekivane] granice – i mi smo u školi shvatili da niko ne zna koje su granice nekog deteta i dokle može da ide. Prosto, ako mu uslovi omogućavaju, granica nema.“

Vesna Dmitrašinović se pobrinula da uslovi u njenom odeljenju budu i viši nego odgovarajući.

Ona nije samo posvećena nastavnica, već i članica Mreže podrške inkluzivnom obrazovanju. UNICEF pruža podršku ovoj koaliciji koja se sastoji od preko stotinu profesionalaca u obrazovanju.

Oni obezbeđuju obuke, pomovišu dobru praksu i pružaju podršku kolegama i koleginicama i pomažu da se obezbedi finansijska podrška za model škole.

Sve ovo pomaže u ostvarenju cilja da se načela inkluzivnog obrazovanja primenjuju u praksi. Ono što izgleda dobro na papiru mora da funkcioniše dobro i u učionici – i za nastavnike i za učenike.

Vidljivo je aktivno angažovanje Ahmeda, desetogodišnjeg dečaka sa Daunovim sindromom, dok odgovara na izazove koje pred njim postavlja učiteljica Vesna Dmitrašinović.
UNICEF Srbija/2014/Shubuckl
Vidljivo je aktivno angažovanje Ahmeda, desetogodišnjeg dečaka sa Daunovim sindromom, dok odgovara na izazove koje pred njim postavlja učiteljica Vesna Dmitrašinović.

Za Vesnu, podrška Mreže je ključna s obzirom na to da prati soptsvenu liniju učenja izlazeći van okvira starih ograničenja. Ali, nije to jedina podrška koju ima.

„Imam podršku u školi, od mojih stručnih saradnika, od kolega, kao i od Mreže [podrške inkluzivnom obrazovanju],“ kaže Vesna.

„Iskreno rečeno, imam veliku podršku od roditelja i dece. Deca su ta koja me često navode na puteve kako treba dalje.“

Sve ovo je u skladu sa načelima inkluzivnog obrazovanja, koja su u Srbiji postala zakonska obaveza od 2009. godine. U školi „Duško Radović“ ta obaveza pretočena je u praksu.

Skoro jedna trećina učenika i učenica ove škole su iz lokalnih romskih porodica, a učitelji i učiteljice kao što je Vesna razvijaju individualne obrazovne planove za učenike kojima su potrebni.

Ipak, nekim školama i nastavnicima je teško da prihvatite nove ideje sve dok ne vide kako one mogu da se primene u praksi. Zato članice Mreže, poput Milene Jerotijević, obilaze škole sa ciljem da u praksi demonstriraju metode i mogućnosti svojim kolegama.

„Mi dolazimo u škole tako što nastavnici koji već imaju iskustvo u [sprovođenju načela inkluzivnog obrazovanja] mogu da smanje tenzije onih nastavnika koji se boje promene – upravo time što oni nisu specijalni, nego što su kao i ovi. I mogu da im kažu – ne brinite, to je moguće“, kaže Milena.

UNICEF je jedan od partnera u ovom procesu. Sarađuje sa Vladom, opštinama, školama, nastavnicima i roditeljima kako bi inkluzivno obrazovanje preraslo iz apstraktne ideje u stvarnost u učionici.

U početku to je pružena podrška za izradu nacrta Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja koji je usvojen 2009. godine. Sada je naglasak više na praktičnim aspektima.

„Sada kada Srbija ima izvrstan zakonski okvir naš zadatak se menja,“ kaže Lesli Miler, zamenica direktora UNICEF-a u Srbiji.

„Više se radi o tome da pružimo podršku Vladi i drugim partnerima da stvarno u praksi sprovedu ova dobra načela koja imaju na papiru.“

To obuhvata sve, počev od pružanja finansijske i tehničke podrške Mreži do ohrabrivanja roditelja iz manjinskih grupa da se pridruže udruženjima roditelja u školama koje pohađaju njihova deca. Rezultati su ohrabrujući.

Tako se, na primer, stopa upisa i završavanja škole za romsku decu povećala za otprilike jednu petinu tokom poslednje dekade.

Sasvim je moguće da će proći još neko vreme pre nego što čitav obrazovni sistem u Srbiji zaista postane inkluzivan za sve. Ali u učionici u kojoj nastavu drži Vesna Dmitrašinović vrlo se lako vide mogućnosti.

Deca iz različitih okruženja i sa različitim sposobnostima se zajedno igraju, uče i napreduju kao da je to najprirodnija stvar na svetu.

Kako bi i trebalo da bude.