Nakit od uspomena

Sestre Sara (13) i Spužmaj (15) na dug put iz Avganistana do Srbije nisu mogle da ponesu omiljene plišane medvediće ili knjige, već samo toplu odeću i hranu, koje nije bilo dovoljno.

UNICEF Srbija
Sestre Sara, 13 godina (levo) i Spužmaj 15 godina (desno)
UNICEF Srbija/2019/Vaš

08 Maj 2019

Trineastogodišnja Sara i dve godine starija Spužmaj su sestre iz Kunduza. Rodni grad i Avganistan su napustile pre tri godine kada su se sa roditeljima zaputile na dugačak put u neizvesno. Ipak, ostati u rodnom gradu bilo je daleko opasnije.

‘’Bilo je opasno živeti tamo’’, objašnjava starija Spužmaj, ‘’samo smo mislili o tome kako da dođemo do boljeg i sigurnijeg mesta za život’’.

Put nije bio lak. Obe se sećaju hladnoće, gladi i žeđi.

‘’Bili smo nekoliko dana u šumi. Nije bilo ni hrane ni vode. Bilo je strašno.’’

Spužmaj (15)

Slušajući je, Sara dodaje: ‘’Na put smo morali da ponesemo samo najnužnije.’’

Kada su razgovarale sa roditeljima o tome da li mogu da ponesu igračke i knjige, odgovor je bio odrečan – mesta je bilo samo za toplu garderobu i hranu  koje će, ispostaviće se kasnije, uvek biti nedovoljno.

Obe se sećaju svog doma u Avganistanu.

Mlađa Sara nabraja koje je sve igračke imala: ‘’Imale smo četiri plišana medvedića i nekoliko Barbika. Te lutkice, Barbike, mi sada najviše nedostaju’’.

Starijoj Spužmaj ipak više nedostaju knjige, a obema podjednako prijatelji i baka i deka koji su ostali u Avganistanu.

Spužmaj, 15 godina, sa narukvicama koje je dobila od brata na poklon
UNICEF Srbija/2019/Vaš
Spužmaj, 15 godina, sa narukvicama koje je dobila od brata na poklon

Trenutno, njih dve sa porodicom žive u centru za azil u glavnom gradu Srbije – Beogradu.

Kažu da su i ovde stekle prijatelje, ali da žive u stalnoj neizvesnosti jer ne znaju da li će dobiti azil u nekoj od evropskih zemalja. U suprotnom njihova porodica bi mogla biti vraćena u Avganistan.

‘’Teško je kada ne znate šta vas čeka, kada živite u iščekivanju. Nekada se zbog toga osećam veoma tužno i zbunjeno’’, pokušava da opiše svoja osećanja Spužmaj.

Obe imaju male zavežljaje koje nose sa sobom i koje su uspele da ubace u prtljag koji su ponele iz Avganistana. U oba se nalazi ćilibarski nakit.

‘’Ovu ogrlicu mi je kupila rođaka Tamina’’, objašnjava Sara dok ponosno i sa blagom setom podiže bež ogrlicu dovoljno široku da stane na vrat jedne devojčice.

‘’Stalno je imam sa sobom. Ponekad, kada sam bila gladna ili kada sam uplašena uzmem je u ruke i odmah se osećam bolje’’.

Sara, 13 godina, sa ogrlicom koju je dobila na poklon od rođake
UNICEF Srbija/2019/Vaš
Sara, 13 godina, sa ogrlicom koju je dobila na poklon od rođake

Starija Spužmaj ima nekoliko narukvica koje ne nosi na sebi, ali ih stalno ima uz sebe.

‘’Njih sam dobila za dvanaesti rođendan od  brata’’, kaže Spužmaj. 

“Nekad kada sam tužna ili zbunjena posegnem za njima i razmišljam o prošlosti. To me ponekad umiri. Ponekad ne.’’

Umiruje je pomisao na to da su blizu cilja.

Da već može da pohađa školu bez rizika da je neko zbog toga povredi, kao i da će možda njeni roditelji uskoro naći posao od koga će moći da žive u svom stanu, a ne u centru za azil.

Do tada, biće još teških trenutaka za obe i zasigurno je da će i starija i mlađa sestra još mnogo puta posegnuti za svojim ćilibarskim uspomenama.

Link ka videu
UNICEF Srbija