„Važno je da sva djeca imaju jednake prilike bez obzira na to imaju li neke teškoće ili su zdrava.“ 

Lana i Mia (17) su sestre blizanke. Dočekale su nas vesele jer kažu, napokon su počeli praznici! Lana je završila prvi razred gimnazije, a Mia prvi razred srednje ekonomske škole. Nastava na daljinu bila je kažu dosta zahtjevna i puno su morale raditi pa su sretne što je sada pred njima dugo toplo ljeto. Vesele se odlasku na more gdje ih čekaju prijatelji, druženje i druge ljetne radosti te naravno terapije.  Kad ima vremena, Lana voli pročitati dobru knjigu. Omiljene su joj knjige Charlie i tvornica čokolade koja je, kaže, jako maštovita. Iz osnovne škole pamti knjigu Galeb Jonathan Livingston koja ju je oduševila. U toj knjizi i njezinim porukama se kaže pronašla. Svidjeli su joj se i lektirni naslovi u srednjoj školi, a već ima i planove vezane za budućnost:
„Najdraži su mi predmeti hrvatski, zemljopis i njemački. Jednog dana voljela bih biti nastavnica hrvatskog ili sportska novinarka. Kod ovog drugog me malo brine moj strah od visine (smijeh). Mislim da bi me bilo strah putovati avionom, ali tko zna. Jako volim gledati nogomet i posao sportskog komentatora mi se čini jako zanimljiv. 
Mia još nije sigurna što bi voljela raditi, ali zanima je turizam i voli putovati. U školi joj je kaže super:
„Jako mi se sviđa, profesori su jako pristupačni i izlaze mi u susret kad je to potrebno. Imamo učionice u prizemlju, ne selimo se stalno, ali učionice iz informatike i poslovnih komunikacija su gore pa mi prijatelji ili profesorica pomognu po stepenicama.“

I Mia i Lana obožavaju judo koji posljednjih sedam godina treniraju u Judo klubu osoba s invaliditetom "Fuji". To nije samo judo, ističe Mia i dodaje: „Mi smo kao obitelj. Prijatelji smo. Tamo se osjećamo prihvaćeno i družimo se i izvan treninga. Idemo na utrke, na različita događanja, u kazalište, na koncerte, roštilje, upoznajemo puno novih ljudi. To je i druženje i sport!“

„To je nešto najljepše za mene. Naš Judo klub osoba s invaliditetom ‘Fuji’ surađuje s Judo klubom Pinky. U tom klubu nema djece s teškoćama, ali oni nam pomažu i treniramo zajedno, družimo se, putujemo, sudjelujemo na utrkama i super nam je. Osjećamo se prihvaćeno. Ekipa iz kluba Pinky... oni ne vide razlike između nas. Mi se borimo na koljenima, ali sve ostalo radimo kao i u klasičnom judu. To mi je najljepše. Što nas gledaju ravnopravno“, kaže Lana i dodaje: „Nije dobro da se odvaja djecu s teškoćama od djece koja nemaju nikakve teškoće. Svatko od nas može od onog drugog nešto naučiti. Svatko od nas ima nešto što mu ide slabije i neke svoje talente. Možemo učiti jedni od drugih, nadopunjavati jedni druge i na kraju biti bolji ljudi. Važno je da sva djeca imaju jednake prilike, šanse. Ljudi su ljudi, bez obzira na to imaju li neke teškoće ili su zdravi.“

Judo ih kažu uči upornosti. Trenerica ih uči da je najvažnije dati sve od sebe.

„Ne treba misliti, ja imam neke teškoće pa ja to ne mogu, nego izvući najbolje od onog što imamo u sebi i onda će doći i rezultati“, objasnila nam je Mia.

„Ako meni nešto nije išlo prije godinu dana, uvijek to mogu poboljšati trudom i radom pa kad prođe godinu dana onda ću biti bolja. Neću ostati na onome što je bilo nego napredovati“, dodaje Lana.

Tata Darko i mama Željka pričaju nam da su djevojke tijekom godina prošle brojne terapije. Godinama su išle na plivanje, terapijsko jahanje i naravno mnogo, mnogo fizikalnih terapija.  Kad su se Lana i Mia rodile, oni nisu ništa znali o ranoj intervenciji. Tek s tri mjeseca su dobili dijagnozu cerebralne paralize, ali bez ikakvih daljnjih informacija, no kada se djevojčice kao bebe nisu počele preokretati i puzati kada je to uobičajeno, upalio se roditeljski alarm. Otišli su privatnom liječniku koji im je rekao da bi bilo dobro da su došli ranije. Tu su im se, objašnjava Darko, otvorile oči i vidici oko važnosti rane intervencije.

„Mi smo savjete prihvatili spartanski, puno smo vježbali, po osam sati je supruga vježbala s njima, zajedno s fizioterapeutkinjom. To je i skupo, jako skupo. I supruga i ja sada imamo status roditelja njegovatelja. To je malena naknada. Snalazili smo se na sve moguće načine da curama omogućimo terapije koje su im potrebne. To je stalna borba za svoje dijete, za njegova prava“, kaže Darko.

Nažalost nemaju svi roditelji snage i znanja za tu borbu i zato je važno da svako dijete ima jednak pristup onome što mu je potrebno kako bi moglo ostvariti jednake šanse u životu. 

„Situacija se definitivno popravila, postoji napredak, ali roditeljima djece s teškoćama bih svakako savjetovao da se bore za svoju djecu. To je još uvijek jedini način. I da ne odustaju“, dodao je Darko.

Djeci i mladima s teškoćama Lana poručuje: „Nemojte sebe doživljavati kao nekoga tko nešto ne može. Trudite se najviše što možete i rezultati će doći!“