Resources

Ресурсни центар за пројекат "Деци је место у породици"

СРПСКИ | ENGLISH

Трансформација резиденцијалних установа за децу у Србији

Од установе до породице

Установе социјалне заштите дуго су у Србији биле једина могућност за децу која не могу да одрастају у својим билошким породицама било да имају тешкоће у развоју, проблеме у понашању или су лишени родитељског старања. У овдашњем систему, пре новог миленијума, веровало се да ће најбољу бригу о деци ван биолошке породице пружити управо установе. Међутим, од 2001. године постепено крећу реформски процеси у области система социјалне заштите. У почетку су то били појединачни пројекти и акције да би у наредним годинама приступ добио плански и стратешки оквир. Тако је 2004. године Влада Србије усвојила Национални план акције за децу, 2005. године Стратегију развоја социјалне заштите, и 2006. године Стратегију унапређења положаја особа са инвалидитетом. И у пракси се слика променила, па се од 2001. године до данас број деце на смештају у домовима за децу без родитељског старања смањио са 1900 на 850, а број деце у хранитељским породицама је порастао са око 1800 у 2002. години на 4200 у овој години. Ипак, то се мало или никако односи на децу са тешкоћама у развоју и децу у сукобу са законом, а саме установе у којима су деца смештена још увек не обезбеђују оптималне услове заштите нити су усклађене са потребама детета. Капацитети домова за децу са сметњама у развоју су непромењени. Такође, бебе и деца ниског календарског узраста и даље чине готово трећину броја деце на смештају у домовима за децу без родитељског старања. Пракса директног смештаја беба са сметњама из породилишта у установу социјалне заштите и даље представља реалност (70% деце у две специјализоване установе за децу ниског узраста је дошло директно из болнице). Систем ране и континуиране подршке биолошкој породици и даље није развијен, као ни специјализовано хранитељство.

Уочавајући тешкоће, спорост и изазове реформе, Министарство за рад и социјалну политику је 2006. године подржало УНИЦЕФ-ову екстерну евалуацију из које су произашле краткорочне, средње и дугорочне препоруке и предлози акција, неопходни да би трансформација резиденцијалних институција била темељна и одржива. Меморандум о сарадњи између Министарства рада и социјалне политике и УНИЦЕФ-а, из маја 2008. године био је оквир за свеобухватну реформу система подршке деци. УНИЦЕФ-ов пројекат (који је уследио након тога) “Трансформација резиденцијалних институција и развој одрживих алтернатива”, с пројекцијом да траје од маја 2008. до новембра 2010. године, постао је тако основа за подршку свеобухватној и координисаној промени, заснованој на емпиријским показатељима садашњег и рационалној пројекцији будућег стања.

Да би ефекти били дугорочни и одрживи трансформација установа мора да укључи, не само смањивање смештајних капацитета и унапређење квалитета заштите у тим капацитетима, него и подршку биолошкој породици, развој услуга у локалној заједници, ојачавање хранитељства и развој специјализованог хранитељства, али и унапређење система одговорности и независног надзора ради обезбеђивања услова за заштиту права детета у оквиру система . Током прве године реализације пројекта започет је низ активности чији ће крајњи резултат бити смањење броја домова и капацитета за смештај у њима, унапређење квалитета рада и трансформација преосталих капацитета у услуге усклађене са потребама локалне заједнице или региона у којима се домови налазе. Осим тога, већ у првој години пројекта, активношћу репрезентативних Радних група усвојен је нацрт петогодишњег Свеобухватног плана трансформације установа, у чијем су стварању кроз дискусије и различите врсте консултација учествовали руководиоци и запослени у установама. План предвиђа смањење смештајних капацитета установа за децу за 50%. У 12 установа које су одређене као приоритет, руководство, запослени и представници локалне заједнице активно учествују и у изради детаљњих оперативних планова, којима ће се конкретно дефинисати кораци, акције и временска динамика. Као део припремних активности запослени у установама, али И други актери из локалне заједнице (укупно 109), прошли су обуку којом су успособљени за овај процес И добили подстицај за нови приступ у заштити – будућност резиденцијалног смештаја види се само као крајње, привремено И краткотрајно решење до повратка детета у биолошку породицу, припреме за повољнији (алтернативни) облик заштите или оспособљавања за самостални живот. Установе треба да постану центри подршке са флексибилним приступом у одговору на потребе заједнице И индивидуалне потребе сваког детета И породице. Као прва фаза у дугорочнијем процесу заштите деце на принципима социјалне инклузије И постепеног стварања услова за потпуну деинституционализацију, резиденцијални капацитети за децу са тешкоћама у развоју биће мали (што омогућава бољи квалитет И заштиту усмерену на индивидуалне потребе) И равномерно географски дистрибуирани (чиме се подстиче поштовање принципа близине И јачања веза са породицом И местом порекла). Прелазак на нове облике рада захтева И нова знања И вештине професионалаца на чему ће бити фокус у наредној фази пројекта.

Паралелно са овим активностима реализована је обука 87 професионалаца који треба да раде на припреми и оснаживању хранитељских породица (општи програм припреме). У 5000 примерака штампан је приручник за хранитеље, а у 15.000 примерака информатор за потенцијалне хранитељске породице. Током наредне фазе фокус обуке биће на ужим темама везаним за специјализовано хранитељство чиме би укупни обухват професионалаца из центара за социјални рад и центара за породични смештај био 300.

У истој фази почеће и рад на обуци медицинског особља из породилишта у Србији, али и других медицинских установа, како би се оснажили за примену нових поступака и метода у поступању и подршци родитељима детета са ризиком односно са сметњама у развоју. Током прве године пројекта је сачињен модел водича добре праксе у поступању, а отпочело се и са израдом плана оснаживања патронажних служби као врло значајног сервиса ране подршке у кући и ресурса за развој интегралног медицинско-социјалног приступа у заштити деце.

Део свеобухватног плана трансформације укључује и унапређење механизама радне одговорности и независног надзора над радом установа. Заштита права детета и обезбеђивање најбоље могуће неге захтева јасне механизме за превенирање али и санкционисање поступака у оквиру система који нису у интересу детета, било да је реч о пропуштању да се делује(занемаривање) или директном угрожавању његове добробити (злостављање). Целовит модел са предлозима на нивоу законских и подзаконских аката који је сачињен током прве године, у наредној фази ће представљати основу за планирање активности на јачању капацитета управних одбора и подршци формирању одрживог механизма независног надзора који укључује институцију омбудсмана и цивилни сектор.

Español Français