Милошевац, село породичне топлине
Хранитељство у Србији Село од три и по хиљаде становника током 77 година је збринуло више од пет хиљада деце
„Моји су родитељи целог живота били хранитељи и ја, иако сам биолошки јединица, имам много браће и сестара,“ објашњава Милеса. Једна од њених сестара Драгана, такође, мајка четворо деце, у гостима јој је. Она је од треће године живела у кући Милесиних родитеља, а потом се одселила у студентски дом. „Али сам викенде и распусте проводила у Милошевцу, јер ја за другу кућу и не знам“. Милеса и други хранитељи прошли су кроз тешке растанке са децом која су усвојена или су се вратила у своју биолошку породицу, али везе се, како каже, никада не прекидају. Центар за породични смештај у Милошевцу тренутно обезбеђује смештај за 215 деце у 118 породица. У зависности од околности под којима су дошли у Милошевац, неки се враћају својим родитељима и пре пунолетства, неки бивају усвојени а други се по завршетку школовања осамостаљују. Директор Центра Војислав Павловић, некада и сам штићеник те установе, каже да се многи после школовања враћају у хранитељске породице и средине у којима су одрасли. Као део подршке унапређењу система заштите деце, УНИЦЕФ у сарадњи са Министарством рада и социјалне политике (а уз подршку Европске уније), спроводи пројекат „Трансформација резиденцијалних установа за децу и развој одрживих алтернатива“. Лого пројекта „Деци је место у породици“ јасно сведочи о његовим циљевима. Не рачунајући Милошевац, у остатку Србије још је 4200 малишана смештено у 3300 хранитељских породица. УНИЦЕФ-ов пројекат, кроз низ пажљиво планираних активности, обезбеђује подршку том позитивном тренду. Ради се на даљем стварању услова за смањење броја деце у установама, али се и квалитет заштите унапређује и усмерава на подршку социјалној интеграцији. „Свако дете има право да расте у породичном окружењу. Није случајно да је то право истакнуто у Конвенцији о правима детета,” каже Јудита Рајхенберг, директорка канцеларије УНИЦЕФ-а у Србији. “Дете без родитељског старања није изгубило право да расте у породичном окружењу, напротив, обавеза државе је да помогне породици у збрињавању детета.”
Истраживања су показала да деца, која су смештена у институције, у најранијем узрасту показују знаке успореног развоја, и неретко знаке неуролошких поремећаја услед одсуства или недовољне емотивне и интелектуалне стимулације. Установа, и она најбоље опремљена, није природно окружење.
“Када се процени да је у дететовом најбољем интересу да буде измештено из своје природне породице, хранитељска породица представља најбоље могуће окружење за дете,“ објашњава Јудита Рајхенберг. У Милошевцу, тридесетак деце са сметњама у развоју похађа наставу од првог до осмог разреда у одељењима за децу са сметњама у развоју Основне школе „Радомир Лукић“. Андријана, бивша штићеница Центра у Милошевцу, има двоје биолошке деце и још двоје штићеника, децу са тешкоћама у развоју. Родитељи посећују ове малишане и чекају боље дане да своју децу врате кући. „Пре њих сам имала дечака и девојчицу који су отишли на усвојење у Шведску,“ прича Андријана. Данас у Србији постоји 12 домова и један центар за децу без родитељског старања (са 5 домских јединица), три завода за васпитање деце и омладине и пет домова за децу и омладину са тешкоћама у развоју. УНИЦЕФ-ов пројекат се посебно усмерава на развој хранитељства за децу са тешкоћама у развоју као један од алтернативних облика заштите. Јудита Рајхенберг каже да, иако је у Србији развијена традиција хранитељства, помаци у проналажењу смештаја за децу са тешкоћама у развоју иду спорије. Пред УНИЦЕФ-ом, републичким и локалним органима, али и пред свим одговорним грађанима је веома важан циљ, који у најскорије време мора бити остварен-достизање пуне оспособљености и ефикасности система у заштити деце. Посебно најосетљивијих група наших најмлађих суграђана. Драгана Перић за УНИЦЕФ
|
